On nije isključio ni scenario po kom bi i Radovan Karadžić „verovatno bio ministar u Srbiji i zalagao se za prijem svoje zemlje u EU“. „Ali, danas on sedi u zatvoru i to je naša zasluga. Doneli smo više presuda nego bilo koji drugi sličan sud. U Hagu je osuđeno 90 optuženika iz svih zaraćenih strana“, rekao je Bramerc, prenosi „Dojče vele“.
Ispričao je da ga je u julu 2008. pozvao šef kabineta tadašnjeg predsednika Srbije Boris Tadić i pitao da li može da dođe kod njega u Hag. „Došao je u moju kancelariju, gde sam mu pokazao poternice sa traženim osobama. On je odmah pokazao Karadžićevu fotografiju i rekao: ’Mislimo da smo ga identifikovali. Policija će sada izvesti operaciju. Posle toga ćemo vas pozvati telefonom‘“, rekao je Bramerc.
Kaže da je Tadić tada ostao kod njega na večeri, sve dok ga nije pozvao lično predsednik Srbije i konačno potvrdio: „Imamo ga, imamo Karadžića“.
Prema njegovim rečima, nakon te vesti raspoloženje u njegovoj kancelariji je bilo „neverovatno emocionalno“, a pojedini državni tužioci koji su godinama gonili Karadžića nisu mogli da suzdrže suze.
Bramerc je priznao da su, u vreme kada, doduše on još nije bio na funkciji, istražitelji znali da se Karadžić i (Ratko) Mladić neometano kreću, ali „da su pretpostavljeni razmišljali da moraju da čuvaju mir i da ne smeju da hapse narodne heroje“.
Kao najneprijatnijeg optuženog on je označio Vojislava Šešelja, koji se sam branio, pa je samim tim imao pristup mnogim dokumentima, a istovremeno je objavljivao knjige u kojima su se pojavljivala imena zaštićenih svedoka.
„Posledica je bila: masivno uticanje na svedoke. Ima svedoka koji su ga ranije teretili, ali nisu ponovili svoje iskaze i pred sudom. Tako se suđenje nažalost završilo oslobađanjem“, rekao je Bramerc.
Bramerc je ponovio da ne razume zbog čega je Žalbeno veće Tribunala oslobodilo Momčila Perišića i Antu Gotovinu, da je imao dosta, 25 do 30 susreta sa majkama iz Srebrenice i da je privilegija raditi nešto što može da ima pozitivne posledice.
Bramerc je rekao i da se jednom godišnje sastaje sa tužiocima drugih tribunala UN, ali da tom prilikom ne razgovaraju o detaljima slučajeva koje vode.
„Ja to zovem terapijskim razgovorima. Kao glavni tužilac ste zapravo vrlo sami. U početku sam imao 500 saradnika, ali i pored toga je čovek nekako usamljen u prostoru“, zaključio je Bramerc.
