Pokušaji osvajanja okeanskih dubina za Ruse nisu novina. Taj zadatak postavile su još sovjetske vlasti osamdesetih godina prošlog veka, kada su sovjetske vlasti izdale Dekret o istraživanju Svetskog mora.
Danas, skoro tri decenije kasnije, ruski vojnici se spremaju za nove poduhvate, zahvaljujući novim tehnologijama sa znatno boljom opremom.
Prva faza obuke ronilaca biće održana u Lomonosovu. Druga faza te obuke uključiće vežbe ronjenja sa spasilačkih brodova ruske Ratne mornarice.
V rossiйskom flote poяvяtsя akvanavtы — https://t.co/WTBy0QBg6S pic.twitter.com/UnpFI48Xy4
— Samыe svežie novosti (@bestwatchnews) 03. januar 2018.
Zaranjanje na dubinu od 400 metara odvijaće se sa palube spasilačkog broda „Igor Belousov“ i uz korišćenje specijalnog ronilačkog kompleksa za ekstremne dubine GVK-450, koji omogućava rad na dubinama do 450 metara i u smenama na šest sati dnevno tokom tri nedelje.
Reč je o ronilačkim kompleksima, koji spolja podsećaju na velike kapsule i omogućavaju roniocima da duže vreme rade na velikim dubinama.
Inače, u novembru prošle godine ruski spasioci su oborili rekord — ronili su na dubini od 317 metara u akvatoriji Tihookeanske flote. Bila su izvedena dva zaranjanja u uslovima dužeg boravka pod vodom.
„Projekat istraživanja određenih mesta u morskim dubinama, kojih kod nas ima daleko više nego neistraženih delova u bližem kosmosu, dugo je zabrinjavao našu vojsku, a posebno posle tragedije sa atomskom podmornicom ’Kursk‘ i nekoliko drugih događaja kod nas i u inostranstvu, kada zbog manjka takvih specijalista nisu na vreme mogle da bude obavljene spasilačke misije. Priprema tog projekta počela je još 2014. godine, a razvoj je vodila kompanija ’Tetis pro‘. Nama su pomogle sankcije sa kojima se suočila Rusija. Projekat je obustavljen 2014. godine zbog činjenice da se samo između 20 i 25 odsto komponenti proizvodi u Rusiji, a ostatak mora da se nabavlja iz inostranstva. Međutim, nedavna istraživanja su pokazala da Rusija može samostalno na tome da radi. To ne podrazumeva ronjenje u lakoj opremi na ekstremnim dubinama, već je suština projekta stvaranje autonomnih stanica u velikim dubinama, na kojima može da radi najmanje 12 ljudi, koji će biti u stanju da organizuju nesmetan rad u smenama na tom ili drugom objektu“, kaže za Sputnjik potpukovnik Sergej Čenik, vojni istoričar i glavni urednik vojno-istorijskog magazina „Militari Krim“.
Boйcы-akvanavtы poяvяtsя v Rossiйskoй armii pic.twitter.com/NGcC9F4p6v
— REN TV | Novosti (@rentvchannel) 03. januar 2018.
Prema njegovim rečima, sada se završavaju testiranja spasilačkog broda „Igor Belousov“ i to će biti prva u Rusiji, moguće i u svetu, podvodna stanica za vojnike, tzv. „akvanaute“.
„Učinjen je i korak dalje. Odvojena jedinica će pružiti mogućnost da se bude maksimalno nezavisan, da se koriste tehničke mogućnosti i sve što taj brod poseduje. Projekat je sličan orbitalnoj stanici, velikoj naseljenoj strukturi na najvećim dubinama. Sada su u toku radovi koji će dati autonomnost. Pogledi Rusije su usmereni ka moru. U okeanskim dubinama se kriju velika prirodna bogatstva, a mi i dalje imamo svoje interese u Severnom ledenom okeanu, njega treba zaštiti i istražiti. Ko pre osvoji vodene dubine, dominiraće okeanskim prostorom. Kosmos je podstakao nauku, a podvodni svet može dati podsticaj vojsci, medicini… Osim toga, oni će imati i ulogu spasilaca. ’Akvanauti‘ su, naime, raspoređeni u sastav snaga za spasavanje, koje okupljaju ogroman broj vrsnih specijalista sa ogromnim iskustvom“, zaključuje Čenik.
Pripremu „akvanauta“ će i ovog puta sprovesti Naučno-istraživački institut za spasavanje i podvodne tehnologije, zajedno sa ekspedicionim spasilačkim timom Vojno-morske flote Rusije.
Inače, pre tri decenije zadatak je bio istražiti nalazišta gasa i nafte, koja su otkrivena na Arktičkom epikontinentalnom pojasu, ali je nastao problem: nalazišta su bila na dubini većoj od 400 metara. Drugim rečima, jednostavnije je bilo leteti u kosmos, nego doći do njih.
Zbog toga je rukovodstvo Sovjetskog Saveza zatražilo da se utvrdi može li čovek da se spusti na ekstremne dubine, da tamo „radi“ određeno vreme i da to preživi.
Rešavanje tog zadatka palo je na Naučno-istraživački institut za spasavanje i podvodne tehnologije u gradu Lomonosovu, na obali Finskog zaliva, pa je 1987. godine na teritoriji tog instituta nikao hiperbarični kompleks GBK-50, koji je omogućio da se simulira ronjenje na dubinama od 500 metara.
Sledeći korak je bio i pronalaženje ronioca, koji su spremni da rizikuju život. Ništa slično ranije nije rađeno ni u SSSR-u, niti bilo gde u svetu, a bilo je pitanje kako će na taj eksperiment reagovati ljudski organizam.
Okupljena su tri tima od po pet-šest ljudi, najboljih ronilaca u SSSR-u. Prvo spuštanje na dubinu od 400 metara dogodilo se krajem 1988. godine. Tajni eksperiment je trajao 28 dana i još nekoliko nedelja dekompresije — postepenog snižavanja pritiska. Jer, kako objašnjavaju eksperti, ako bi se ronilac naglo izvukao iz velike dubine, on ne bi preživeo.
Kasnije su sovjetski ronioci ispričali kroz šta su prošli, kako je izgledao eksperiment i kako je to podneo njihov organizam: pritisak pod vodom je strašan — 40 puta je jači nego na površini zemlje, oseća se bol pri kretanju, teško se diše i to je moguće samo na usta…
Desetine lekara specijalista ih je danonoćno nadgledalo. Najteže je, kažu, bilo uzeti krv za analizu, koja je bila gusta poput „jogurta ili kečapa“. Naglo su gubili i na kilaži — 10 kilograma za samo dve nedelje. Gubili su i čulo mirisa — meso im je mirisalo na gumu, hleb na plovućac (spužvastu stenu)… Neki su, tokom eksperimenta, padali i u nesvest, a svaki dan im je bio sve teži.
Drugi eksperiment je sproveden 1991. godine i tada su ronioci krenuli u osvajanje novih dubina — 500 metara. Trebalo je da izdrže dve nedelje, ali nisu uspeli — pred sam kraj im se činilo da lude, sa teškoćama su rešavali osnovne logičke testove, teško su mislili i imali su utisak da će im glava pući. Trinaestog dana se odustalo, ronioci su evakuisani.
Ipak, najvažnije je da su svi preživeli, iako je eksperiment ostavio traga na njihovo zdravlje.
