Da li je iko sumnjao da su Amerikanci umešali prste u proteste u Iranu? Upravo su uhvaćeni u laži kako su na društvenim mrežama snimak iz Bahreina iz 2011. godine sa rekom ljudi na ulicama predstavili kao demonstracije protiv vlasti u Iranu.
Iako originalni potpis na arapskom jeziku to potvrđuje, kaže autor snimka, korisnik Tvitera iz Bahreina, američki mediji i aktivisti su ga „pokupili“ i ponovo ga objavili lažirajući mesto i vreme. Valjda su računali na slabo poznavanje arapskog jezika na Zapadu, ali i da autor nije revnostan na mrežama.
Od tog potpaljivanja javnog mnjenja lažnim snimcima, međutim, postoji dalekosežnije mešanje Amerike u zbivanja u Iranu koje utiče na svakodnevni život Iranaca još od 1979. godine. Praktično otkada je sa vlasti sišla dinastija Pahlavi koja je bila među najbližim saveznicima SAD i Izraela. Od tada je Iran pod američkim sankcijama, blažim ili strožim, a od 2012. je bio i pod veoma strogim sankcijama čitave međunarodne zajednice zbog svog nuklearnog programa za koji je bezuspešno dokazivao da nije vojni.
Iako je sporazum velikih sila sa Iranom po tom pitanju konačno postignut 2015. godine, američke sankcije su i dalje delom ostale, a posle dolaska Donalda Trampa za predsednika SAD i sam sporazum je doveden u pitanje.
Sagovornik Sputnjika, dobar poznavalac situacije u Iranu, spoljnopolitički komentator Borislav Korkodelović, razlog za proteste Iranaca pre svega vidi u ekonomskim problemima uzrokovanim dugogodišnjim sankcijama.
Sankcije su ostavile teške posledice na čitavo društvo, koje je od 2014. godine dodatno otežala niska cena nafte i gasa, glavnih oslonaca iranske ekonomije. Praktično su pale na trećinu nekadašnjih, što se, kaže Korkodelović, odrazilo na budžet države i socijalna davanja. Vlada predsednika Hasana Rohanija je zato morala da pribegne nepopularnim merama poput povećanja cena goriva, namirnica i u isto vreme je morala da smanji subvencije najsiromašnijim. Veliki deo srednje klase i siromašnih je pogođen tim merama za koje neki analitičari smatraju da su neoliberalnog karaktera.
Korkodelović, koji je letos boravio u Iranu, kaže da su u razgovorima sa kompetentnim sagovornicima u Teheranu i Širazu svi ukazali na ekonomske probleme, naročito na nezaposlenost žena i mladih ljudi. Nisu se, kaže, klonili da naširoko pričaju o tome.
Na pitanje šta predsednik Rohani može da uradi, Korkodelović ukazuje da se on i njegov tim nalaze pod različitim pritiscima. Prvo ih pritiska osiromašeno društvo, drugo spoljni faktor, odnosno SAD I EU, za koju kaže, ne bi bilo čudo da se prikloni stavu Vašingtona iako je sada drugačiji, ali i pod pritiskom različitih političkih struja u zemlji.
„Pred predsednikom Rohanijem je veliki ekonomski zadatak koji će tražiti mnogo kreativnosti. On je uspeo značajno da smanji inflaciju koja je u vreme njegovog dolaska na predsedničko mesto iznosila četrdeset odsto, a sada je ispod deset odsto. To je, međutim, postigao dosta strogim neoliberalnim merama, a predstoje i dalja smanjenja koja je on nagovestio u govoru pre dvadesetak dana kada je podnosio predlog budžeta. To bi, takođe mogla da bude jedna od inicijalnih kapisli za ove nemire“, ističe sagovornik Sputnjika.
Po njegovom mišljenju, taj ekonomski faktor je glavni uzročnik protesta, ali i dodaje da su oni poprimili i nove forme. Naravno, pod uticajem politike.
Korkodelović zato kaže da ga ne bi čudilo da Iran bude pogođen novim krugom sankcija u slučaju da nemiri budu okarakterisani kao teško gušenje ljudskih sloboda i da se EU prikloni strogoj politici Vašingtona.
„Ali i u samom iranskom društvu postoji latentno nadmetanje između takozvanih reformista, liberalnijeg krila koje oličava predsednik Rohani, i takozvanih principalista, konzervativnijih krugova. U Rohanijevom okruženju ima mišljenja da su proteste koji su pre nedelju dana započeli u Mašhadu, koji je sveti grad, ali i drugi najveći u Iranu sa više od pet miliona stanovnika, pokrenuli Rohanijevi politički protivnici“, ističe sagovornik Sputnjika.
On podseća da je Mašhad grad u kome stoluje njegov glavni rival na predsedničkim izborima održanim u maju prošle godine, imam Ibrahim Raisi, koji se nije pomirio sa političkim porazom. Smatra se, kaže, da su pokrenuli nemire pod sloganom ekonomskih teškoća, a da su onda izgubili kontrolu nad demonstrantima.
Korkodelović podseća da je drugi veliki protivnik establišmenta u Iranu bivši predsednik Mahmud Ahmadinežad. Njega je, mada ne poimence ali sasvim prepoznatljivo, spomenuo komandant uticajnog korpusa Islamske revolucionarne garde general Mohamad Ali Džafari kao nekoga ko takođe može da stoji iza nemira u Mašhadu. Protiv nekolicine ministara Ahmadinežadove vlade, koja je trajala osam godina, do 2012, kako podseća, vodi se sudska istraga za korupciju. Pitanje je da li će te istrage dovesti i do samog Ahmadinežada i on veoma glasno kritikuje sudske institucije i vlast.
Između nadmetanja te unutrašnje dve struje stoji vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnej, koji nastoji da odvaga šta se događa. Pre dva dana je najavio da će kada dođe pravo vreme saopštiti svoje mišljenje o tome, ističe Korkodelović, podsećajući da Hamnej i po ustavu ima konačnu reč.
On uz to smatra da je jedan od mogućih razloga za eventualnu urotu konzervativaca protiv Rohanija i to što su policijske vlasti u Teheranu značajno ublažile odnos prema ženama u Iranu u pogledu njihovog odevanja u odnosu na ono što nalaže islamska religija.
„Najvažniji problem za Rohanija će biti kako da pomiri potrebu za dubokim reformama sa ekonomskim (ne)prilikama u društvu i sa sve nepovoljnijim spoljnim okruženjem“, zaključio je Korkodelović.
Za Iran je dobra vest što je u tekućoj godini, koja se kod njih završava 21. marta, već ostvaren rast BDP-a od šest odsto, rast izvoza nafte i gasa, kao i najavljene investicije, naročito iz Azije i Rusije. Pitanje je samo u kojoj meri će remetilački politički faktor dozvoliti da to bude prepoznato jer dobri ekonomski pokazatelji posle niza loših godina ne mogu da daju rezultat preko noći. Pogotovo ne u zemlji koja manje-više pod američkim sankcijama živi gotovo četiri decenije.
