U godini u kojoj se obeležavaju četiri decenije od smrti Miloša Crnjanskog, objavljena je studija „Erotsko u romanima Crnjanskog“ Jelene Panić Maraš. Autorka je želela da pokaže koliko je erotsko važan aspekt u stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, počevši od prvog romana „Dnevnik o Čarnojeviću“ iz 1921. godine, do poslednjeg „Romana o Londonu“ iz 1971.
„Ono što mi se učinilo neobično važnim jeste da pažnju posvetim upravo erotskom kod Miloša Crnjanskog, koje je kod njega neobično, nesvakidašnje, neuobičajeno i koje na izvesne načine pravi jednu vrstu umrežavanja sa drugim aspektima u njegovom stvaralaštvu, a samim tim i u njegovoj poetici“, kaže Jelena Panić Maraš za Sputnjikovu „Orbitu kulture“.
U čitavom stvaralaštvu Miloša Crnjanskog može se pratiti jedan interesantan motiv zavođenja. Taj motiv se različito varira, bilo da je u pitanju muško zavođenje, oblikovano preko figure Don Žuana, ili žensko, oblikovano preko figure femme fatale.
„Naravno, tu je i jedan motiv koji se vrlo vešto i ubedljivo varira u ’Drugoj knjizi Seoba‘, a to je motiv ’mrtve drage‘. To je jedan romantičarski motiv par ekselans, a zanimljivo je da je Miloš Crnjanski posle objavljivanja ’Druge knjige Seoba‘ skrenuo pažnju na osnovnu temu romana, a to je ljubav prema ženi koja je umrla“, ističe sagovornica Sputnjika.
Na pitanje koliko se ličnog, erotskog iskustva Miloša Crnjanskog može „pročitati“ u njegovim delima, Jelena Panić Maraš podseća da je on u jednom razgovoru sa Milanom Komnenićem 1973. godine, gde je bilo reči o erotskom i erotizmu u njegovom delu, kazao da je erotsko u njegovom delu nešto što je normalno, odnosno, kako je rekao — nije nenormalno.
„Čovek je sam po sebi erotski raspoložen i onda se to oslikava u njegovom delu. Dalje on navodi primer kako se nekad u beogradskoj čaršiji živelo, gde su bili jastuci na početku noći a gde su se nalazili na samom kraju. S druge strane, kad su ga pitali da li je postojala u njegovom životu ženska osoba poput Dafine ili Gospože Božič, ili pak Nađe iz Romana o Londonu, on je skrenuo pažnju da je zaista postojala takva osoba i da je ona uticala na izvestan način, ali tek na izvestan način, na uobličavanje određenih ženskih likova u njegovom stvaralaštvu“, dodaje ona.
Motiv Don Žuana koji se provlači kroz prozna dela Miloša Crnjanskog najubedljivije je oblikovan u ’Drugoj knjizi Seoba preko lika Pavla Isakoviča‘. On je čovek koji zavodi različite žene, ali ono čim ih zavodi jeste, zapravo, njegovo udovištvo.
„On uspeva da zavodi različite žene iz različitih slojeva na svom putovanju. Jedina žena koju on ne uspeva na taj način i u tolikoj meri da zavede jeste Joka Stana Drekova pred kojom ne uspostavlja svoje udovištvo i gde ono ne dolazi u prvi plan, tako da odgovori nisu tako jednostavni. Oni su krajnje složeni zato što i samo stvaralaštvo Miloša Crnjanskog nije ni najmanje jednoznačno, niti u nekoj meri možemo njegovo životno iskustvo da preslikavamo u samo stvaralaštvo. Tako da je Miloš Crnjanski jedan značajan autor čiji opus nas prevazilazi, i u tom kontekstu, i oblikovanje Don Žuana jeste nešto što našoj književnosti služi na čast“, kaže Jelena Panić Maraš.
I pre Crnjanskog bilo je erotskog u našoj književnosti. Sam Crnjanski je pisao i govorio o erotskom kod Bore Stankovića koji se u vreme kad se pojavio i stvarao smatrao za pornografskog pisca.
„Ne zaboravite da je i Miloš Crnjanski dobio opomenu da postoje izvesni pornografski aspekti koji se nalaze u ’Dnevniku o Čarnojeviću‘. Naravno, to su određene epizode koje je on u kasnijim izdanjima sklonio, pa onda ponovo ubacio, tako da erotsko kod Miloša Crnjanskog jeste nešto što je konstnatno prisutno“, dodaje naša sagovornica.
Među tim, „pornografskim“ epizodama najzanimljivija je ona kojoj se Ivo Andrić posebno divio, epizoda o dvema sestrama, koja se nalazi u prvom izdanju „Dnevnika o Čarnojeviću“, gde je jedna sestra pomalo oslobođenija, a druga zatvorenija.
„Miloš Crnjanski se nije libio da govori i o lezbijskim odnosima. On je lezbejstvo prikazao kao jednu pojavu koja se javila u prosvećenoj Evropi 18. veka i u ’Drugoj knjizi Seoba‘ lezbejska scena ima svoje mesto u samoj strukturi romana i pripovedanja“, zaključila je Jelena Panić Maraš.
