Ubistvo pored puta
Leta 2009. godine Dmitrij Čudakov, komandant Specijalnih jedinica za brzo reagovanje grada Nižnji Novgorod, zajedno sa porodicom vraćao se kući sa odmora. Tokom noći 8. jula njegov automobil je prošao pored kontrolnog punkta saobraćajne policije i posle nekoliko kilometara se zaustavio. Ujutru su vozači koji su prolazili tuda zapazili na crnu „ladu“ koja je stajala pored puta.
Automobil je bio potpuno izrešetan, a unutra su nađena tela muškarca, žene i dvoje male dece. Kolege poginulog Čudakova su smatrale da je njihov zadatak da otkriju ko je ubio komandanta Specijalnih jedinica i njegovu porodicu. U tom smislu su čak razmatrali i mogući „čečenski trag“, jer je oficir Čudakov mnogo puta službeno bio angažovan na Severnom Kavkazu i dobio čak 37 nagrada. Upravo toliko prostrelnih rana našli su patolozi na telu njegove desetogodišnje ćerke Viktorije.
U septembru te godine detektivi su posumnjali na 28-godišnjeg Alekseja Serenka. Eksperti balističari su zaključili da je porodica Čudakova bila ubijena iz njegovog službenog pištolja „Sajga 410“. U krivičnom postupku to je bio jedini dokaz i dok je tužilaštvo vodilo istragu, Serenko je poslat u pritvor na dve godine. Kasnije su ga proglasili nevinim.
Porodični biznis
Serija jezivih ubistava počela je u Rostovskoj oblasti još 2007. godine. I iako su po tragovima zločini zapravo bili slični, policijski detektivi u početku nisu povezivali da se radi o istim počiniocima i to zato što su zločini bili veoma razuđeni. Tek kasnije je policija shvatila da su ubice rado „operisale“ s kraja na kraj po čitavom regionu.
Leta 2008. godine banditi su na auto-putu izrešetali automobil mladog para iz Rostova na Donu. Muškarac je ubijen na mestu, a devojka je čudom preživela, ali je ostala invalid. Krvareći, ona je policajcima rekla da nije videla napadače, ali da je sigurna da je čula ženski krik: „Ubij je“.
Kasnije je istraga ustanovila da je zaista na čelu bande bila stanovnica sela Divno Inesa Taverdijeva. Njen prvi muž je, kako se ispostavilo, prethodno ubijen pod nejasnim okolnostima. U grupi je osim Inese bila njena starija ćerka Viktorija Taverdijeva, drugi suprug Roman Podkopajev, njegova rođena sestra Anastasija i njen muž Sergej Sineljnik, koji je inače radio u saobraćajnoj policiji. Upravo zahvaljujući njemu, zločinci su i uspevali tako dugo da ostanu na slobodi, jer im je on uvek javljao o toku operativnih akcija potrage za njima i mogli su na vreme da se sakriju. Svoje ime banda je dobila tako što je, kada su ubili načelnika Specijalnih jedinica, na licu mesta nađen nož sa posvetom „mojoj dragoj Amazonki“.
Svoje žrtve su prvo ubijali iz vatrenog oružja, a potom bi ih „dokrajčili“ nožem. Trudili su se da ne ostave za sobom bilo kakve svedoke. Jedna od prvih žrtava ove bande bio je operativac Državne narkokontrole Mihail Zlidnev i njegova žena. Ubivši hladnokrvno bračni par, ukrali su im nekoliko jakni i televizor. U najvećem broju slučajeva zločinci su posle ubistva krali odeću, kućnu tehniku, novac. Posebno su rado ubijali policajce koji su bili na dužnosti.
Uhvaćeni „na alkoholu“
Najbolji operativci lokalnih policijskih stanica i inspektori iz južnih ruskih regiona bili su angažovani na potrazi za ovim zločincima. Ali, delovalo je bezuspešno. Tokom još jednog napada i pljačke, taman kada su iznosili iz kuće hranu i alkoholna pića i spremali se da se sakriju, jedna od patrola specijalnih jedinica državne bezbednosti sasvim ih je slučajno primetila. Pripadnici državnih organa su opkolili sumnjiva lica i tada je počela unakrsna paljba, pri kojoj je jedan policajac ubijen na mestu, a drugi ranjen u ruku. Takođe, tom prilikom je bio ubijen Podkopajev i ranjena Viktorija. Ostali banditi su ubrzo bili uhapšeni, tako što je ranjena Viktorija odala ostale saučesnike. Kako bi uhapsili Inesu Taverdijevu, čak su i specijalne službe morale da budu uključene u akciju.
Glavna „Amazonka“ se ponašala drsko i nadmeno za vreme istražnog postupka, tokom kojeg se inače ispostavilo da se zločinačka grupa kretala i prevozila u malom teretnom kamionu „Gazela“. Uvek su imali i mali motocikl, kao i šator. U pljačku i ostale zločine su odlazili na motociklu, što im je omogućavalo da lako i brzo pobegnu sa lica mesta. U šatoru su se skrivali obično negde na obalama reke, izigravajući turiste, kako bi zavarali tragove. Tek posle nekoliko dana bi se vraćali kućama. Takođe, bračni par zlikovaca je u svoje krvave pohode vodio i svoju trinaestogodišnju ćerku.
Istraga i sudski postupak trajali su 4 godine. Zločinci su bili optuženi za 10 ubistava, za pljačke i pokušaj ubistva. Inesa Taverdijeva je osuđena na 21 godinu zatvora, Viktorija na 16, Anastasija Sineljnik na 19 godina, a njen muž Sergej na 20 godina strogog zatvorskog režima. Međutim, ove kazne se odnose samo na zločine koji su počinjeni u periodu od 2007. do 2009. godine, a istraga povodom njihovih daljih krivičnih dela se nastavlja. Grupa se dodatno tereti za još 10 ubistava, isto toliko pljački i nekoliko nasrtaja na predstavnike državnih organa.
