Teško da možemo dočekati da ekonomija bude u prvom planu u odnosu na politiku u Srbiji, kaže na početku Sputnjik intervjua profesor Ljubodrag Savić, jer političari na potpuno drugačiji način razmišljaju u odnosu na građane.
„Svesni smo činjenice da nam reforme predugo traju. Nisu one počele od 2000. već tamo osamdesetih godina ’Dugoročnim programom ekonomske stabilizacije‘, pa sve ono kroz šta smo prošli. Srbija ima preko 100 strategija od 2001. godine, a mislim da nijedna nije sprovedena. Sve su ostale negde napola i nekako živimo u tom vremenu da je u stvari najvažnije da narod dobije informaciju da vam ide dobro, da su rezultati zadovoljavajući, da su oni pre njih uradili to i to, da sad to mora da se ispravi, a onda dođu naredni, pa ispravljaju ove, a suštinski se nismo mnogo odmakli od 2008, pretkrizne godine, jer smo po nivou BDP-a tek 2016. prešli nivo iz 2008. godine“.
Vladimir Vučković iz Fiskalnog saveta kaže da je sazrelo vreme da neke ekonomske teme budu ispred političkih jer Srbija ima neku stabilnost u ekonomiji, građani ne moraju svakog dana da gledaju kursnu listu, da vide kolike su cene, da se boje neke krize koja je odmah tu iza ćoška, što je pogodno tle za neke bolje razvojne rezultate.
Vučković: U tom smislu treba da svi zajedno gledamo tu ekonomsku aktivnost, da se Vlada i sve institucije pozabave otklanjanjem prepreka za poslovanje. Dakle, ne mora više da se gasi požar, sad je potrebno stvoriti pogodne i povoljne uslove za razvoj preduzeća. A onda bi unutar te priče ljudi mogli više da razmišljaju o nekoj sopstvenoj inicijativi. To u Srbiji nekako teško ide, nije dobro što i političari šalju poruke da sve zavisi od države, ipak se i dalje favorizuje javni sektor, i zaposleni i zarade u javnom sektoru.
Predsednik Vučić je u nekoliko navrata poručivao — nemojte očekivati toliko od države, morate i vi imati ličnu inicijativu… Da li ga oni čuju?
Vučković: To se s jedne strane kaže, a s druge konkretni potezi i dalje vuku ka javnom sektoru. Kad se ove godine stvorio taj famozni fiskalni prostor, novac koji se može raspodeliti, ubedljivo najveći deo je otišao ka javnom sektoru. Alternativa je bila, recimo, umesto da se povećavaju plate i penzije u tolikom procentu, da se to učini u manjem procentu, a da se deo novca ostavi za smanjenje poreza i drugih zahvata, što bi unapredilo privatni sektor.
Kad ste pomenuli trošenje novca, Srbija više nema aranžman sa MMF-om. Kakav god da je bio MMF, zbog njega smo morali da pazimo kako se budžet sprovodi. Šta možemo da očekujemo sad, hoćemo li biti disciplinovani?
Vučković: Pogodili ste u centar. Da, imamo obrise ekonomske politike za sledeću godinu, budžet daje okvire za različite rashode, i sad se postavlja upravo ovo pitanje — treba li nam MMF da to kontroliše ili smo sami u stanju da sprovodimo tu politiku. Dosad se najčešće pokazivalo da nemamo disciplinu kad MMF nije tu. Imali smo grafikone koji to najbolje opisuju, pa kad, recimo, gledate putanju zaposlenosti u javnom sektoru, vidite da kad god MMF ode kreće novi talas zapošljavanja preko svake mere u javnom sektoru, što onda podigne i masu zarada i stvori nam te probleme, rupu u budžetu i tako dalje.
Savić: I kad je bio MMF, iskakali smo kad je to Srbiji odgovaralo. Kad duže posmatramo stvari u Srbiji, nikad nismo bili zemlja koja se ponašala racionalno. Uvek smo trošili više nego što smo stvarali. Postoji zvaničan podatak da smo u periodu od 2001. do 2008. za četvrtinu trošili više nego što smo stvarali. Mi kao društvo ne možemo da se disciplinujemo, da razumemo da ipak treba da živimo onako kako nam mogućnosti dozvoljavaju.
Šta će biti sa državnim preduzećima? Trebalo bi da se otvori koncesija za aerodrom, najavljuje se tender za RTB Bor, šta će biti sa Petrohemijom i hemijskim sektorom, hoće li biti daljeg restrukturiranja EPS-a, Srbijagasa?
Vučković: Na istom mestu prošle godine smo pričali o istoj temi i nije se puno promenilo. Galenika je privatizovana, i to je jedan problem manje, a za nekoliko preduzeća je sticajem srećnih okolnosti izbegnuto to da budžet mora da ih izdržava. Cene bakra su povoljne, tako da RTB Bor i Petrohemija uspevaju uspešno da posluju. Za različita preduzeća može da se nađe poneka uspešnija priča u 2017. ali najveći problemi u suštini ostaju. Azotara je preko dve milijarde dinara ostala dužna za gas, Resavica nepromenjeno posluje, zavisi od subvencija i ne uspeva da plaća svoje obaveze, u EPS-u se malo toga promenilo.
Koju vrstu investicija možemo naredne godine očekivati u Srbiji? Koji tip investitora i koji kvalitet novih radnih mesta?
Vučković: Najteže pitanje je koji sektor privrede bi mogao da se razvija, jer to zapravo treba da bude proizvod sređenog društva i razvoja privatne inicijative. Politikom subvencija privlačimo investitore koji tragaju za jeftinom radnom snagom, ne možemo da biramo. Ako probamo na kraju da predvidimo, hajde da se nadamo da će to biti neka elektronika, neka IT, nezavisno od države tržište je to regulisalo, javljaju se ljudi koji dobro rade i kao da i stranci to prepoznaju. Bio bi veliki korak napred da se to sve više razvija.
Savić: Ne očekujem da će se išta bitno promeniti, nastaviće se ovo što je dosad bilo. Ako mene pitate gde bi Srbija trebalo da koristi subvencije, nisam siguran da su to baš ovi sektori sada. Mislim da se, pre svega, treba orijentisati na takozvanu prerađivačku industriju, odnosno na razvoj poljoprivrede i prehrambene industrije naslonjene na prerađivačku industriju.
Moramo se dotaći i Kine kao partnera Srbije, ali i pitanja koliko na sporazum koji imamo sa Rusijom može da utiče pridruživanje EU.
Savić: To neće smetati jedno drugom. Srbija na ovom nivou pristupanja ne mora da uradi ništa. U meri u kojoj prihvatamo ono što Evropa od nas očekuje, utoliko ubrzavamo proces kad ćemo ući u EU. Međutim, ako hoćemo da izvozimo naše proizvode na rusko tržište, zašto bismo se mi toga odricali? Mislim da te dve stvari treba razdvojiti i forsirati maksimalno koliko je to moguće.
Zašto bismo se odricali te dobre saradnje sa Rusijom ili sa Kinom, koja je u neverovatnoj ofanzivi i koje se „plaše“ i Sjedinjene Države. Kinezi imaju jasne planove, izabrali su Srbiju na tom Putu svile kao meko tkivo kako da uđu u EU, pa to je srećna okolnost. Raduje me činjenica da deficit Srbije sa Kinom pada.
Trgujete li kriptovalutama?
Vučković: Ne.
Savić: Ne.
Da li biste to savetovali našim čitaocima?
Savić: Nikako. Toliko postoji nepoznanica za tu virtuelnu valutu da nikome ne bih savetovao da ulazi u tu priču.
Vučković: Nikome nije jasno od čega zavisi vrednost ili cena tog bitkoina i drugih kriptovaluta, i samim tim je to jako podložno oscilacijama. Naravno da su ljudi zarađivali i zarađivaće, ali mi smeta kad ne znam od čega neka vrednost zavisi.
Dužu verziju intervjua preslušajte u audio-snimku koji je u tekstu.
