Nije samo julijanski kalendar „krivac“ za to što se Srbi i tokom novogodišnjih praznika uporno opiru globalizaciji oličenoj u poznatom crveno-belom darodavcu. Podjednako je važna i želja da se, uprkos agresivnoj komercijalnoj logici potrošačkog društva, koju u ove dane najbolje promoviše Deda Mraz, očuva ono što je bila viševekovna simbolika naše tradicionalne zajednice koja je Novu godinu dočekivala na Mali Božić.
Zaslužan za to što Srbi danas dva puta dočekuju Novu godinu je kralj Aleksandar Karađorđević, koji je 1919. u državi ozvaničio računanje vremena po gregorijanskom kalendaru.
Kada je, odmah po završetku Prvog svetskog rata, krajem 1918. godine stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, nova vlada je, na inicijativu kralja Aleksandra, prihvatila gregorijanski kalendar za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju, pošto su se njime služili u bivšim delovima Austrougarske, u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
To, međutim, nije značilo i odlazak julijanskog u istoriju, jer ga je zadržala Srpska pravoslavna crkva. Bez obzira na različite kalendare, između dva rata Srbi nisu mnogo marili za Novu godinu. Ponegde se i obeležavala, u gradskim sredinama i imućnijim porodicama, ali je bila u senci mnogo važnijeg, centralnog događaja — Božića.
O ovome najbolje svedoče novine od pre jednog veka, koje 1. januara činjenicu da je upravo nastupila „nova godina“ pominju stidljivo, nikada na naslovnoj već tek na 4-5 strani. O dočeku Nove godine kakav danas znamo, nema ni govora.
Etnolog prof. dr Vesna Marjanović za Sputnjik kaže da se kod nas Nova godina do potkraj Prvog svetskog rata nije slavila, već Božić i Mali Božić.
To što danas nazivamo Novom godinom, na selu u tradicionalnoj kulturi se nazivalo Mali Božić i taj naziv je, napominje ona, i danas zadržan.
„Kad govorimo o praznovanju Nove godine, kakvo je danas rasprostranjeno, ona se obeležavala u gradskim sredinama između dva rata, onako kako je to činjeno i u Evropi. To nisu bili organizovani ni masovni dočeci, poput današnjih na ulicama. To je počelo krajem 20. veka i tu pratimo korak sa svim evropskim gradovima“, ističe Marjanovićeva.
Ona napominje da je u Evropi Nova godina počela da se obeležava krajem 19. veka, ali ne i da se čeka.
„Ni u katoličkom svetu se Nova godina nije dočekivala 31. decembra. Bilo je balova koji su se završavali uveče, oko osam-devet sati, i nakon toga je svako odlazio kući i na svoj način dočekivao Novu godinu“, objašnjava profesorka etnologije i antropologije.
Na pitanje za šta se u zapadnom svetu vezuje početak masovnijeg dočeka Nove godine, ona kaže da je do toga došlo sa rastom standarda i pojavom potrošačkog društva čiji je simbol Deda Mraz. On je, kako napominje, prvo bio u zelenoj odori sa belim krznom, da bi ga s kraja 19. veka zamenio ovaj prepoznatljivi crveno-beli, sa naramkom poklona, za koga je, kažu, zaslužna „Koka-kola“, u skladu sa komercijalizacijom tog praznika. On je kod nas stigao negde šezdesetih godina, podseća Marjanovićeva.
Posle Drugog svetskog rata, dolaskom komunista na vlast i odvajanjem crkve od države, Nova godina je uzela primat nad Božićem. Do tada je, podseća, naš Deda Mraz bio u opakliji, pastirskoj krznenoj kabanici, šubari, sa bradom od kučine i pastirskim štapom.
A i kićenje jelke u Srbiji je kao običaj bilo povezano s božićnim praznicima. U građanskim sredinama s početka 20. veka najviše ga je bilo na prostoru današnje Vojvodine.
Prvobitni nakit je bio napravljen od medenjaka u obliku zvezda, sunca, meseca, Bogorodice, i raznih bombona. Kićenje je ujedno simbolizovalo darivanje zelenog drveta sa željom da se vegetacija što pre probudi. Jelka se prvobitno kitila samo u domovima u krugu porodice, a nikako na javnim mestima i trgovima i kolektivno.
Danas je to uobičajen novogodišnji dekor. Komercijalizacija praznika je dovela do porasta novogodišnje produkcije, a pripreme poklona i darivanje prestali su da budu simboličan čin, ispričala je Marjanovićeva. Ta komercijalizacija praznika gde svako hoće da zaradi na neki način u stvari je postala simbolika globalizacije.
Ona podseća da se do kraja osamdesetih Nova godina, odnosno Mali Božić, po julijanskom kalendaru, koga se pridržava naša crkva, slavila u zatvorenim krugovima jer je bila zabranjena zbog povezivanja sa crkvom. Zato je 14. januar vremenom prerastao u praznik identiteta i pripadnosti srpstvu. Od devedesetih godina prošlog veka, opet se proslavlja javno.
Marjanovićeva ističe da je za našu tradicionalnu kulturu, posebno seosku zajednicu, Božić bio početak godine.
„Božić se računao početkom godine i Mali Božić je samo bila potvrda svega onoga što se činilo o Božiću. I to je bio početak godine, jer u tradicionalnoj kulturi ništa nije trajalo jedan, dva ili tri dana, nego je bio potreban duži period kada sve treba da se utvrdi kako bi se rodio mladi Bog, kako bi se sunce ojačalo, kako bi se uticalo da se vegetacija što pre probudi, jer je od toga zavisila egzistencija“, objasnila je Marjanovićeva za Sputnjik.
Ona, uz to, napominje da je Božić imao primat nad Novom godinom, ne samo kod nas, nego i na Zapadu, gde on nikada nije gubio na značaju.
Profesorka etnologije i antropologije ukazuje na još jedan datum kojim se kod nas obeležava Nova godina. Reč je o 1. septembru, kada Srpska pravoslavna crkva obeležava početak nove liturgijske godine po vizantijskom kalendaru, koji broji godine od „postanka sveta“, odnosno od 5508. godine pre nove ere. Po njemu je, na primer, Sveti Sava umro 6744. godine.
Rusi su ga koristili sve do dekreta Petra Velikog iz 1699. godine, a kod Srba je bio u upotrebi takođe do kraja 16. veka, kada je usvojen julijanski kalendar.
Svi ti kalendari su u nekim vremenima izazivali konfuziju, kaže Marjanovićeva, a sudeći po novinskim naslovima i oglasima iz doba kada je država uvela gregorijanski kalendar, slavljenje Nove godine pre Božića je izazvalo priličnu zabunu.
Danas, međutim, nema zbunjivih, a Srbi imaju priliku da, kao mali broj naroda, dočekaju dve Nove godine i Božić između njih. Ne odričući se ni crveno-belog Deda Mraza, o čemu ovih dana svedoči potrošačka groznica po trgovinama, ni Božić Bate i tradicionalnih običaja, prilagođenih gradskoj sredini, o Božiću i Malom Božiću.
