Šta god da je Tramp uspeo ili nije uspeo da pročita, nema sumnje da će širom sveta biti pažljivo isčitana baš svaka reč američke strategije koja Rusiju i Kinu proglašava za glavne suparnike Sjedinjenih Država. Da li je zaista reč o opasnom dokumentu, kao što ocenjuju američki konzervativci? Kako Amerika namerava da proširi i učvrsti svoj uticaj širom sveta, i da li već i sama ta želja svedoči o kontinuitetu američke spoljne politike koji se nastavlja i sada pod Trampom, bez obzira na drugačija predizborna obećanja?
U „Novom Sputnjik poretku“ su o Trampovoj Nacionalnoj bezbednosnoj strategiji govorili novinarka Ljiljana Smajlović i analitičar iz Vašingtona Obrad Kesić.
„Ovakve strategije predstavljaju manifestacije vodeće ideologije spoljnopolitičkog establišmenta, onog mejnstrim razmišljanja koje je dominantno u poslednje dve decenije. To je dokument koji predstavlja viđenje američke moći, interesa i pozicije u svetu, iz perspektive vodećih elita u SAD“, objašnjava Obrad Kesić.
„Liberalni deo američke javnosti i predstavnici prethodne, Obamine administracije nezadovoljni su ovom strategijom“, ukazuje Ljiljana Smajlović. „Trampu se zamera što je gurnuo Rusiju i Kinu u jedan blok, čime će ih naterati da se možda još više približe, a Suzan Rajs, savetnica za nacionalnu bezbednost prethodnog američkog predsednika Baraka Obame, žali što tu nema Obamine konstatacije da je Amerika jedna viša sila koja se bori za dobro u svetu, i nema pomena ljudskih prava, prava LGBT populacije i američkog zaricanja da će pomoći da se svet promeni na bolje tako što će preventivno menjati tuđe režime.“
„Iako ima izvesne promene retorike“, nadovezuje se Kesić, „autori ove strategije u mnogome su slični autorima prethodnih strategija. Ona je pokušaj da se Tramp, čiji su stavovi drugačiji, gurne u glavni tok američke spoljne politike.“
S tim u vezi, časopis „Amerikan konzervativ“, među čijim osnivačima je i Pet Bjukenon, konstatujući da je reč o opasnom dokumentu, ukazuje i na paralele s takozvanom „Volfovicovom doktrinom“ iz devedesetih godina prošlog veka, svojevrsnim manifestom neokonzervativnih jastrebova koji će na kraju ishodovati američkim vojnim intervencijama na Balkanu, u Centralnoj Aziji, na Bliskom istoku.
Na sličan način i Bi-Bi-Si, u svojoj analizi, navodi da Trampova strategija „predstavlja mnogo manje odstupanje od etabliranih američkih spoljnopolitičkih normi nego što su mnogi očekivali“.
„Taj dokument će službenicima Stejt departmenta i Nacionalnog saveta bezbednosti služiti kao izgovor da ne slede ključne tačke Trampovih najava o novoj spoljnoj politici Amerike, već da nastave sa starom, globalističkom spoljnom politikom, iako je to suprotno viziji koju aktuelni predsednik stalno naglašava u svojim izjavama“, kaže Obrad Kesić i skreće pažnju da Tramp u svom govoru, u kojem je najavio strategiju, nije optužio Rusiju i Kinu na način na koji su one optužene u samoj strategiji.
„Strategija govori da se Amerika neće povući iz sveta, da će i dalje biti agresivna u sprovođenju svojih interesa, i na neki način objavljuje da smatra da i dalje ima pravo da se meša u unutrašnja pitanja drugih država. A sam predsednik je u više navrata rekao da ne vidi ulogu Amerike u tom kontekstu, za razliku od svojih prethodnika“, navodi Sputnjikov sagovornik.
Kada je reč o najavi agresivne borbe za svoj interes, paradigmatičnom za način razmišljanja u ovoj strategiji, čini se konstatacija da „centralni kontinuitet istorije jeste borba za moć. Današnje vreme ni po čemu nije drugačije.“
„To je očigledna istina“, komentariše Ljiljana Smajlović, napominjući da se Amerika i do sada ponašala na isti način, samo što to nije ovako otvoreno priznavala: „Ovo je pošteniji pristup od neiskrenih zaklanjanja iza proklamovane borbe za bolji i lepši svet. Ovo je realističniji pogled utoliko što su maske skinute, a Amerikanci su se uvek ponašali na isti način.“
Postavlja se pitanje, međutim, da li su Sjedinjene Države, u stanju u kojem su danas, sposobne da se istovremeno suprotstave i Rusiji i Kini i mogu li da ostvare svoju dominaciju širom sveta onako kako to navode da žele u ovoj strategiji? Drugim rečima, može li zaista trend američkog gubljenja uticaja da se preokrene, kao što tvrdi ova strategija?
„Iako je sve slabija, Amerika je i dalje najjača sila na svetu i njen je cilj da ne dozvoli da iko postane dovoljno moćan da je ugrozi“, kaže Ljiljana Smajlović. „U tom smislu, Rusija se kritikuje što želi da bude jača nego što jeste, što želi da povrati uticaj i ugled. Kao da je zločin neprihvatanje pozicije na koju su te Amerikanci postavili, kao da je krivično delo nastojanje da tvoja zemlja postane uticajnija i moćnija, pa je zato treba kazniti.
Poruka je, dakle, da treba kazniti ambicije Rusije, i ja to čitam sa strahom, jer onda treba kazniti i ambicije Srbije da na Balkanu zauzme mesto koje joj pripada.“
Obrad Kesić naglašava da je „u toku žestoka borba između Trampa, koji želi popravljanje odnosa s Rusijom, i establišmenta, koji se tome protivi. Ta borba postaje sve prljavija, i zato je veoma opasna retorika koja je sadržana u ovom dokumentu, jer je ona izraz želje establišmenta, i republikanaca i demokrata, da poraze Donalda Trampa i onda svoju volju nametnu čitavom svetu.“
Ipak, zaključuje Kesić, obećano preokretanje trenda gubljenja američkog globalnog uticaja „nije moguće. Iz Vašingtona se na svet već duže vreme gleda na nerealan način, a Amerika više nije u mogućnosti da dobije borbu, ne samo protiv Rusije i Kine, nego čak ni onu osnovnu borbu protiv terorizma. I bez Rusije i bez Kine, SAD u poslednje vreme nisu uspele da zabeleže nijedan značajniji uspeh u spoljnoj politici, a sve uspehe koje jesu postigli, postigli su zahvaljujući saradnji s Rusijom i Kinom.“
