General Krga kaže za Sputnjik da bi Putinov potez mogao da bude novi model reagovanja velikih sila u krizama: kada se neki zadaci obave, da vojska te velike zemlje treba da se povuče i ostavi domaćim političarima i generalima da se brinu o svojoj zemlji.
— Za Rusiju je dobro da tamo više nema gubitaka, a dobro je i za smirivanje krize, jer svako povlačenje snaga podrazumeva da je vrhunac krize rešen, da su razbijeni pripadnici Islamske države. Svako ko se zalaže za mir, za rešavanje problema, trebalo bi tu odluku da pozdravi.
Amerika želi da i njihovi vojnici ostanu u toj zemlji. Kad biste Vi bili glavnokomandujući u Siriji sa ruske strane, šta biste im rekli?
— Aktuelna vlast Sirije neće na to da gleda blagonaklono, tim pre što ima dovoljno dokaza da je Vašington podržavao one koji su se borili protiv Asada. Podržavali su u određenom smislu i sirijske Kurde, pa može da dođe do problema vezanih za prisustvo njihovih snaga i za to koga će oni dalje da podržavaju. Američki boravak i prisustvo nisu nikad pasivni, uvek se odvijaju neke aktivnosti za koje je neizvesno u kom pravcu će ići. Sirijske vlasti su zbog toga zabrinute, ali ne čudi ponašanje SAD koje žele da budu prisutne na tom trusnom području. Tamo ima još mnogo problema koji mogu ponovo eskaliraju ili se pretvore u nešto zbog čega Amerikanci žele tamo da budu prisutni.
Predsednik Putin je obišao Egipat i Tursku. U Egiptu je najavio stacioniranje ruskih aviona. Koliko je to bitno geopolitičko mesto u ovom trenutku?
— Veoma je bitno. Egipat je jedan od centara islamskog sveta. Novi je fenomen da je u proteklih nekoliko meseci Putin kontaktirao četiri najizrazitija centra islamskog sveta — Egipat, Saudijsku Arabiju, Irak i Tursku. Dok sam bio na službi u Moskvi, video sam da Rusi imaju veoma korektne stavove prema pripadnicima islamskog sveta. Tamo ima dosta federalnih jedinica gde su muslimani većina, kao što su Ingušeti, Dagestan, Čečenija, i oni nastoje da sa njima imaju dobre odnose, pa je to iskustvo preneto i na širi plan. U političkom smislu, to je svakako dokaz jačanja uticaja Ruske Federacije na globalnom planu i na prostoru Bliskog istoka.
Putin se u Ankari susreo sa Erdoganom, i najavljeno je da će Turska kupiti S-400. Koliko to zabrinjava Zapad i NATO, čija je Turska članica?
— Pored geopolitičkih i vojno-strateških pitanja tu su i komercijalni interesi pojedinih zemalja i korporacija. Normalno je da bi Amerikanci više voleli da Turci kupuju njihove sisteme „Patriot“ nego ruski S-400. Međutim, Turska i dalje optužuje Gulena da je iz Amerike organizovao puč protiv Erdogana, dok je Rusija podržala Ankaru u obračunu sa pučistima. Tu je Rusija poentirala, i to se odražava i u komercijalnoj sferi.
Palestinsko rukovodstvo je saopštilo da je odluka Donalda Trampa da prizna Jerusalim za prestonicu Izraela „objava rata“. Da li Tramp sada pravi novo žarište ili je samo podgrejao nešto što je već ranije postojalo?
— Kriza Palestinaca i Izraelaca je stalna, ali se ispoljava različitim intenzitetom. Nadam se da će, bez obzira na sve najave koje smo čuli poslednjih nekoliko dana, ponovo i jedni i drugi da shvate da je rešenje samo za pregovaračkim stolom. Novi rat nije ničiji interes. Bilo bi dobro da vode računa da ne dođe do početka eskalacije, jer to je fenomen u oružanim sukobima. Kad se otkači spirala nasilja — jedni opale iz Palestine granatu ili raketu, ovi uzvrate — onda je to teško zaustaviti. Pitanje je da li su Izraelci shvatili da su toliko jaki u ovom trenutku, imajući u vidu i podršku SAD, da mogu da idu na rešavanje spornih pitanja sa Palestincima. Jednom sam u razgovoru sa Palestincima rekao da bismo voleli da se pitanje KiM razreši, a sagovornik mi je rekao da to nije dobra ideja i da bi bilo dobro da Srbija čeka da bude na vrhuncu moći kako bi rešila problem. To je njihova filozofija i u odnosima sa Izraelcima — oni čekaju zenit moći na međunarodnom planu da mogu da izdejstvuju pomak u svoju korist. Sa stanovišta nacionalnih interesa, to nije loša filozofija, ali pitanje je procene da li je realna ili nije.
Američki nevladin Savet za spoljne odnose o potencijalnim pretnjama za SAD u narednoj godini, po opasnosti je stavio Balkan na treće mesto, odmah posle Severne Koreje i radikalnih džihadista. Kako smo se našli na ovom spisku, kada je na Balkanu većina država u članstvu EU i NATO-a?
— Savet za spoljne odnose je veoma uticajna organizacija i mnogi američki lideri su članovi te organizacije koja ima svoje medije. Balkan su stavili na visoko treće mesto jer se u Stejt departmentu smatra da problemi u ovom delu sveta nisu razrešeni do kraja. Imaju problem oko BiH, Republike Srpske, KiM, a plaši ih i pitanje Makedonije, koja ima veliki procenat Albanaca. Uloženi politički napori i finansijski troškovi nisu se odrazili na rezultate rešavanja krize na Balkanu.
Da li predlog Martina Šulca o formiranju Sjedinjenih evropskih država može da bude spas za sadašnju Evropu?
— EU je već skoro desetak godina u svojevrsnim unutrašnjim previranjima kako da izgradi svoj identitet, jer u suprotnom nema šanse da opstane kao tvorevina. Ima tu različitih pristupa, neki su predlagali formiranje koncentričnih krugova, a bilo je i mišljenja da EU neće opstati ako ne bude poštovala nacionalne države. Trenutno, vidimo reagovanja takozvane „nove Evrope“, „Višegradske grupe“, i teško je pretpostaviti da su stvoreni uslovi da se ide u čvrstu integraciju, kao federacija gde bi svaka od nacionalnih država morala da se odrekne dela svog suvereniteta. Verovatno bi spoljna i monetarna politika, kao i bezbednost i odbrana, bile na zajedničkom nivou. Još sve države nisu spremne na takav korak, ali nije loše da se ta ideja delegira za razmišljanje. Pojedincima je dosadilo da ne mogu gotovo ništa da se dogovore u Evropskoj komisiji, pa misle da je model federalnog uređenja pogodniji nego sadašnji.
Da li je moguće da Evropa ima svoju vojsku?
— Moguće je, ako se na političkom nivou uredi u neku vrstu čvršćeg saveza. Napisao sam u jednom radu da je to mogući izbor Srbije. Ako bi postala članica EU, ako bi se integrisala na političkom i ekonomskom planu, bilo bi normalno da se Srbija kroz bezbednosne i odbrambene strukture čvršće veže za taj savez. Mi imamo dosta zajedničkih akcija i učestvujemo u multinacionalnim operacijama u nekim zemljama sveta. Teorijski, to je moguće, a da li će biti praktično — videćemo.
Koliko je takozvana država Kosovo daleko od prijema u NATO, s obzirom na gotovo svakodnevne izjave da ih niko neće sprečiti da uđu u Alijansu?
— Oni su daleko jer nemaju nezavisnost u punom kapacitetu. Kada bi se sabrao broj stanovnika zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova, pokazalo bi se da su u manjini. To stremljenje prištinskih zvaničnika, ne samo kad je u pitanju NATO, već i UN i druge organizacije, često nema realno pokriće. Izjave takve vrste date su zbog unutrašnjih političkih odnosa i pozicioniranja pojedinih političara. I brinem i ne brinem. Dosta su toga oni ostvarili uz podršku svojih mentora, ali će i ti mentori posle ozbiljne analize da zaključe da li je to u interesu ne samo njih već i Balkana.
Da li ste videli šta se dešavalo na poslednjem večitom derbiju Partizana i Crvene zvezde i koliko vas ta činjenica zabrinjava?
— Citiraću nekog stručnjaka koji je rekao da smo i tu kopirali evropske stadione, gde se događaju slični sukobi. Ti mladi ljudi treba gledaju utakmicu i da navijaju, ali vidimo da se nasilje sa ulica prenosi na stadion, što nije dobro. Dobro je što su igrači i rukovodstvo jedne i druge ekipe dali korektne izjave u pravcu pomirenja i međusobne podrške, ali bih voleo da se to više ne ponovi.
