Grupa od 30 vojnika nigerskog obaveštajnog bataljona sprovodila je „čišćenje“ sela Tongo Tongo nedaleko od granice sa Malijem. Zadatak bataljona u čijem sastavu je bilo i osam američkih „zelenih beretki“ bila je potraga za pristalicama Abu Adnana Sahrauija, bivšeg komandanta zapadnoafričkog „Pokreta za ujedinjenje i džihad“, koji se pridružio jedinicama DAEŠ-a u Sahari. U neposrednoj blizini sela, grupa nigerskih vojnika je upala u zasedu i 50 militanata je otvorilo vatru. Poginula su četvorica Nigeraca, ali i četvorica Amerikanaca.
Pogibija američkih vojnika nije prošla neopaženo: udovica jednog od poginulih se uznemirila kada joj je predsednik Donald Tramp, izjavljujući saučešće, saopštio da je njen muž „znao kakav je ugovor potpisao“. Prema rečima te žene, u razgovoru sa njom predsednik čak nije mogao ni da se seti imena njenog muža.
Tramp je požurio da je opovrgne svojim tvitom, ali informacija o tome šta se zapravo desilo i skandal u vezi sa svime time već su bili preplavili medije.
„Rat bez granica“
Nekoliko američkih kongresmena, uključujući i one koji su članovi resornih vojnih komiteta, priznali su da oni „nisu imali pojma“ da američki vojnici ratuju u Nigeru.
Jedan od njih, Lindsi Grem, član Komiteta Senata za oružane snage, izjavio je da se izgleda radi o nekakvom beskonačnom ratu i da američki kongresmeni moraju da imaju više informacija.
Pentagon je bio prinuđen da prizna da se u Nigeru nalazi 800 američkih vojnika. Do sada se o tome uopšte nije govorilo. Potom su usledile i druge šokantne cifre: u Avganistanu se nalazi više od 14.000 vojnika, a ne 8.900, kako se do tada govorilo. U Siriji, gde se u u vreme Baraka Obame govorilo o 503 vojnika, ispostavilo se da ih sada ima 2.000.
Tragedija u Nigeru je podsetila na sličnu nesreću koja se desila pre 24 godine i koja je poznata kao „Bitka kod Mogadiša“, podseća Zahar Artemjev, bivši vojnik Oružanih snaga SAD. Tada, početkom oktobra 1993. godine, ubijeno je 18 američkih vojnika, a ranjena je njih 73. Za Ameriku je to takođe bio šok, jer se o prisustvu vojnika SAD u Somaliji u to vreme nije znalo. O tom događaju je režiser Ridli Skot kasnije snimio film „Pad crnog jastreba“, prema istoimenoj knjizi Marka Boudena.
„Moj komandant je bio jedan od onih koji su preživeli taj incident u Mogadišu i nerado ga se sećao. Naslušao sam se takvih priča za dve godine službe dok sam bio rendžer, vojnik u elitnoj jedinici kopnene vojske SAD. Takve i slične priče su poticale iz različitih delova sveta gde su očigledno bili angažovani američki vojnici, a za mnoge javnost nikada nije saznala“, govori Artemjev.
„Svuda se osećaju kao kod kuće“
Početkom dvehiljaditih Zahar Artemjev je živeo u SAD i nakon što je završio univerzitet u San Hozeu, stupio je u američku vojsku. Bio je jedan od malo Rusa koji su služili u čuvenom Fort Beningu, najvećoj vojnoj bazi na teritoriji SAD. Nastavio je službu u Teksasu, a zatim u američkoj bazi u Nemačkoj.
„U Evropi, posebno u Nemačkoj, vojnici SAD se osećaju potpuno slobodno. Razgranata mreža vojnih aerodroma omogućava im da se bez ikakvih prepreka kreću u svim pravcima. Oni se ponašaju slobodno u svakom mestu na planeti“, govori Zahar Artemjev.
On se konkretno priseća incidenta koji se tokom njegove službe dogodio u jednoj od najzatvorenijih država sveta — Eritreji. Tada su američki vojnici, koji su tamo bili tajno razmešteni, odlučili da se obračunaju sa vođama lokalnih kriminalnih klanova, pod čijim pokroviteljstvom su ordinirali pirati.
„Sve se završilo velikom pucnjavom, tokom koje su te ’piratske barone‘ jednostavno likvidirali. Za to svet nikada nije čuo“, ističe Artemjev.
„Američki vojnici se svuda ponašaju kao gazde. Dobro pamtim slučaj u Kolumbiji kada su naši oficiri direktno davali naređenja policiji. Iako kolumbijska policija nije dužna da nas sluša, ipak su činili sve što smo im naređivali“, ističe Nikolaj Felštinski, koji je u kopnenoj vojsci SAD služio nakon što je napustio Belorusiju.
Svaki treći vojnik služi u inostranstvu
Prema podacima Ministarstva odbrane, u sastavu Oružanih snaga SAD radi 1,3 miliona ljudi, a od tog broja njih 450.000 služi u inostranstvu. Ispada da je svaki treći američki vojnik angažovan izvan granica zemlje. Oružanim snagama pripada i 826.000 gardista i rezervista. Na primer, na teritoriji Ukrajine angažovano je 250 američkih gardista.
Ispada da ni sami senatori ne znaju koji je realan broj inostranog kontigenta SAD, iako po Ustavu američka vojska ne može da bude angažovana van granica zemlje bez njihovog pristanka. Ipak, 14. septembra 2001. godine, trećeg dana nakon serije terorističkih napada u Njujorku i Vašingtonu, Kongres je usvojio dokument kojim se dozvoljava upotreba vojnih snaga protiv terorista (Authorization for Use of Military Force Against Terrorists, AUMFAT).
Taj dokument daje pravo predsedniku da šalje vojsku u one tačke na planeti gde deluju snage koje su realizovale napad na SAD. Godinu dana nakon donošenja tog dokumenta, bila je usvojena specijalna rezolucija o Iraku koja takođe omogućava predsedniku da koristi Oružane snage „onoliko koliko on to smatra potrebnim i svrsishodnim“.
„Upravo takvi dokumenti, koji glavnog stanovnika Bele kuće oslobađaju obaveze da se posavetuje sa senatorima i traži njihovu dozvolu kako bi angažovao američku vojsku u raznim tačkama planete, predstavljaju kardinalnu razliku između današnje situacije i onoga što se desilo 1993. godine u Somaliji“, govori Artemjev.
Sličnog je mišljenja i Felštinski.
„Pod izgovorom da se radi o borbi protiv terorizma, SAD mogu da intervenišu u bilo kojoj tački na svetu. Isto tako, Amerikanci mogu da se bore protiv bilo kojeg režima koji im se ne sviđa, a da istovremeno govore da se radi o borbi protiv terorizma. Ispada da oni jednostavno mogu da napišu na papiru: ’Imamo sumnje da se obavlja teroristička aktivnost u tom i tom regionu‘, na primer u Siriji. I odmah se podiže avijacija kako bi bombardovala pozicije koje kontroliše legitimno izabrani predsednik Asad.“
Po čitavom svetu
Prema rečima bivšeg načelnika Štaba kopnenih snaga Rejmonda Odeira, američki vojnici se trenutno nalaze u 150 država sveta. Tačnije, u taj broj ulaze i vojni atašei u nekoj maloj zemlji. Prema njegovim rečima, SAD imaju 600 vojnih baza u 38 država sveta. Drugi izvori pak navode da se radi o 800 američkih baza.
U Iraku, od 4.000 do 6.000 američkih vojnika učestvuje u operacijama koje za cilj imaju likvidaciju DAEŠ. Maksimalan broj vojnika koje predsednik može da uputi u tu državu je 5.262, ali u zavisnosti od ispunjavanja postavljenih zadataka, limit se često menja. U Siriji je angažovano oko 2.000 specijalaca, uključujući i 850 pripadnika morske pešadije, kao i 200 do 250 rendžera. U Kuvajtu je 15.000 vojnika razmešteno u okviru kampa Arifdžan i u avio-bazama Ahmad Džaber i Ali Salem. Krajem prethodne godine već je bilo poslato 3.800 pripadnika konjičke brigade.
Od sedam američkih vojnih flota, tri se nalaze u blizini gorućih tačaka ili potencijalnih problematičnih zona. Šesta flota SAD nalazi se u Gibraltarskom zalivu, Peta flota se nalazi u Persijskom zalivu oko obala Saudijske Arabije, a Sedma flota se nalazi u Južnoj Koreji.
Nemaju nameru da odu
Karakteristika američkog vojnog prisustva u različitim državama sveta jeste da bez obzira gde se nađu, oni ne žure da odu, odnosno da se vrate kući. Sada i predstavnici američke vojske otvoreno govore da će u Siriji ostati dugo.
„Bićemo u Siriji dok se ne uverimo da je DAEŠ neutralisan i da ne može više da vrši napade“, rekao je prošle nedelje Rob Mening, predstavnik pres-službe Pentagona. Prema njegovim rečima, prisustvo SAD u Siriji „rešavaće se prema situaciji na licu mesta“.
U Ministarstvu odbrane su izjavili da iako je DAEŠ izgubio svoje uporište, odnosno prestonicu u Raki, još 3.000 militanata se nalazi na granici Sirije i Iraka. I američki vojni zvaničnici imaju nameru da tamo svoje snage drže — neograničeno.
