„Na dnevnom redu u Republici Srpskoj sigurno nije secesija ili bilo kakve aktivnosti u vezi sa otcepljenjem.“
Ipak, svako ima pravo da sanja.
„San o nezavisnosti Republike Srpske sanjam i nadam se da ću ga dosanjati. Živim za nju i njen sam čovek“, poručio je predsednik Srpske Milorad Dodik.
Ali koliko je nezavisnost Republike Srpske san, a koliko realna mogućnost?
„Da li Vi mislite da jednog dana može doći do nezavisnosti Republike Srpske ili prisajedinjenja Srbiji? Pa samo ludak može da misli da nije moguća promena te vrste.“
Sve je moguće, a toga polako postaju svesni i novinari stranih medija.
„Šta ćete uraditi ako Republika Srpska odluči da krene putem Katalonije? Ako proizvedu ’drugo poluvreme‘, to ’drugo poluvreme‘ će izgubiti, nadam se politički, a ne vojno, oni koji se upuste u takvu sebičnu avanturu. Ja upravo ne želim da Vam postavim to pitanje, jer se naprosto naježim.“
Prvo, ko je ova naježena novinarka „Dojče velea“? Nikoga ne zanima da li se ti „naprosto naježiš“. Ako ne želiš da postaviš pitanje, nemoj da ga postaviš, a ako si ga već postavila, nemaš šta da se pravdaš sagovorniku. Drugo, Bakiru Izetbegoviću bi otcepljenje Republike Srpske od Bosne i Hercegovine bila sebična avantura? Kakva je onda bila avantura njegovog oca kad je otcepio Bosnu i Hercegovinu od Jugoslavije? Samo sebična avantura ili možda malo i — krvava? Ne, njemu smeta neka druga avantura.
„Referendum je… to je jedna politička avantura koja nam nije bila potrebna.“
Ma Bakiru je sve avantura, blago njemu. Mada me čudi da Bakiru smetaju referendumi, kada uzmemo u obzir ne tako daleku prošlost.
„Bosanci i Hercegovci su na referendumu održanom 29. februara i 1. marta 1992. izabrali suverenitet, nezavisnost i celovitost svoje zemlje.“
Ako su tada Bošnjaci i Hrvati odlučivali o sudbini cele Bosne i Hercegovine, zašto je sporno da Srbi odluče o sudbini entiteta u kojem žive? Sporno je to što bi se secesijom Republike Srpske prekršio Dejton, sporazum koji je 1995. godine doneo mir u Bosni i Hercegovini. Ali Dejtonski sporazum danas više nije onaj izvorni, koji je bezbroj puta menjan. Uostalom, do nedavno se nije ni znalo gde je original tog sporazuma, ali onda je navodno nađen kod vozača bivšeg predsednika skupštine RS. A mediji su preneli gde je tačno nađen.
„Medijske spekulacije idu tako daleko da je u Predsedništvu pronađen navodno iza nekog kauča.“
Pa da, kad nešto ne možete da nađete, obično je iza kauča.
„I to u vreme molerskih radova.“
Ništa bez majstora. Međunarodni faktor koji je tada nametnuo jednu državu za tri naroda, kasnije je sproveo otimanje dela teritorije susedne Srbije zato što dva naroda tobože ne mogu da žive u istoj državi, iako su Albanci imali viši životni standard na Kosovu nego u Albaniji. I na kraju, postavlja se logično pitanje. Ukoliko je sama Bosna nastala referendumom koji se nije dopao jednoj strani, da li može kao takva i da nestane referendumom koji se ne dopada drugoj strani? I mora li to nužno da izazove novi rat, ili može sve da prođe mirno kao na Krimu? A možda je još važnije pitati — da li će životni standard ponovo morati da čeka dok se pitanje nezavisnosti ne reši?
