Kada je američki predsednik Donald Tramp pre nekoliko dana izneo viđenje istorijske uloge svoje zemlje u prošlom veku, verovatno nije očekivao da će izazvati polemiku. Kao i svaki biznismen, očekivao je da posle njegovih reči usledi tačka, da se one samo konstatuju kao činjenica i da se nastavi sa poslom.
Tako su Trampove reči da je američka nacija apsolutni pobednik u dva svetska rata, ali i da je pobednik u sirijskom konfliktu, izazvale prilično oštre reakcije u ruskom društvu, poslovično osetljivom na nipodaštavanje njegove uloge u porazu nacizma u Drugom svetskom ratu.
Istoričar Predrag Marković kaže da je komično porediti američku i rusku, odnosno sovjetsku ulogu u tom, do danas najvećem globalnom sukobu u istoriji čovečanstva, a kao primer navodi broj žrtava palih u opsadi Lenjingrada između 1941. i 1944. godine.
„Samo u toj opsadi stradalo je više Rusa nego svih Amerikanaca, Francuza i Britanaca sa kolonijama zajedno. Njih je stradalo oko milion, a preko milion Rusa stradalo je samo u jednoj borbi Drugog svetskog rata. A da ne govorimo šta je Kursk, šta je Staljingrad, šta je bitka za Moskvu… Prosto je uvredljivo meriti nečiju ulogu u ratu sa ulogom sovjetskog naroda i sovjetske armije“, kaže Marković.
Pitanje ko je imao presudnu ulogu u Drugom svetskom ratu je pitanje za obaranje na ispitu, dodaje Marković.
„Presudila je ogromna žrtva sovjetskih naroda i Crvene armije na Istočnom frontu. Otprilike 90 odsto nemačkih gubitaka su na toj strani“, objašnjava Marković.
Uloga SAD u Prvom svetskom ratu veća je nego u onom potonjem, jer su se u rat umešale u trenutku kada su sve strane bile iscrpljene i SAD su presudno uticale na ishod rata, dodaje on.
Taj rat pokazao je sve slabosti carske Rusije, jer je ona u početku imala uspeha protiv Austrougarske, ali protiv Nemačke je trpela velike poraze, naglašava Marković:
„Tu se vidi jedan novi kvalitet, koji je, ipak, Sovjetski savez u smislu državne snage uneo. Zato što tamo, gde su vojnici carske Nemačke gazili ruske vojnike, u Drugom svetskom ratu rezultat je bio obrnut.“
Kada žele da uvećaju svoju ulogu u Drugom svetskom ratu, američki analitičari i istoričari uvek naglašavaju činjenicu da je Amerika snabdevala ostale saveznike ratnim i drugim materijalom, kao i da bez te pomoći ne bi bilo zajedničke pobede.
Na taj način oni pokušavaju da dokažu da je pobeda nad nacizmom zajednička stvar i da bez saradnje sila pobednica ne bi bilo ni pobede. Međutim, Marković naglašava da je sagledavanje pojedinačnih uloga i doprinosa sila pobednica moguće zbog nesrazmere u žrtvama koje je Sovjetski savez podneo u poređenju sa ostalima:
„Pomoć saveznika nije štetila, ali dok je ona stigla rat je bio već odlučen. Ona je stigla tek tokom 1942. godine, kada su na Istočnom frontu već pali milioni ljudi“.
Sumirajući ulogu ruskog naroda u Drugom svetskom ratu, Marković ukazuje da je zanimljiva činjenica da je ruska, odnosno sovjetska vojska ostvarila snove mnogih pravoslavnih mistika iz prošlih vremena — oni su svojim žrtvama spasili svet.
„To što su pravoslavni mistici verovali da je nekakav duhovni podvig i poduhvat, pretvorilo se u pravo spasavanje sveta“, zaključuje Marković.
