Nekoliko godina su tvrdile da su na dobiti čak i ako barel nafte košta 20 dolara i aktivno su se bavile dampingom, ali nedavno se 12 najvećih aktera tog sektora američke industrije okupilo na tajnom sastanku i posle savetovanja su zajednički priznali da je eksploatacija nafte iz škriljaca veoma skupa rabota i da aktuelne cene na svetskom tržištu za njih nisu zadovoljavajuće jer im donose velike gubitke, piše američki „Volstrit džurnal“.
Tajni susret u Njujorku održan je još u septembru, samo je sada postalo nemoguće da se više drži u tajnosti, navodi list i objašnjava da je stvar u tome što su se američki baroni nafte iz škriljaca bacili na grudi OPEK-u i Rusiji čiju su privredu pokušavali da ubiju niskim cenama nafte, priznali krivicu i obećali da se odsad neće baviti politikom, nego zarađivanjem novca.
Desilo se to još pre poslednjeg sastanka OPEK-a, Rusije i niza drugih nezavisnih proizvođača nafte na kom je odlučeno da se produži ograničenje za eksploataciju crnog zlata do kraja 2018.
Nema spora da su Rusija, Saudijska Arabija i Katar morali da prekrajaju svoje stavke izdataka zbog gubitka prihoda, ali do kolapsa nije došlo, štaviše, uspeli su da prevaziđu nesuglasice u ime zajedničkog cilja, navodi „Volstrit džurnal“ i podseća da je čak i ruska privreda, koju Zapad paralelno guši sankcijama, zabeležila rast, dok su mnoge američke kompanije koje servisiraju naftni sektor doživele bankrot.
Prema podacima „Volstrit džurnala“, američke naftne kompanije potrošile su na istraživanja 280 milijardi dolara više nego što su dobile od svojih ulaganja u škriljce. A to je, uzgred budi rečeno, ogromna suma — poređenja radi, to su tri BDP-a Ukrajine za 2016. A po svemu sudeći, američke federalne rezerve nisu htele da pomažu svojim proizvođačima i da im kompenzuju gubitke.
Tako je svetsko naftno tržište izgubilo osnovni faktor koji je veštački obuzdavao cene crnog zlata. Zato je američki establišment dobio „12 novih Putinovih prijatelja“ koji su odbili da se bore za geopolitičke interese SAD za svoj novac, zaključuje američki list.
Da li je došao trenutak istine za proizvođače nafte i gasa iz škriljaca i da li će konačno komercijalni interesi prevladati nad geopolitičkim? Profesor Rudarsko-geološkog fakulteta Vojin Čokorilo slaže se da je obaranje cene nafte bilo čisto geopolitička priča koja nema veze sa ekonomijom.
Kako ističe, i korišćenje uljnih škriljaca je više političko i strateško pitanje, ali činjenica je da je nafta vrlo brzo iscrpljujuća. Amerikanci su, podseća naš sagovornik, dosta radili na proizvodnji i nafte i gasa iz škriljaca.
„U Sjedinjenim Državama postoji oblast na tromeđi Kolorada, Jute i Vajominga. To je nenaseljena, pustinjska zona i oni su tu dosta eksperimentisali. Postoji stari podatak da je cena od 50-55 dolara po barelu cena koja može da toleriše troškove proizvodnje nafte iz uljnih škriljaca“, navodi Čokorilo.
Amerikanci, dodaje Čokorilo, sa potrošnjom na današnjem nivou imaju rezervi nafte iz škriljaca za nekih 400 godina. Prema njegovim rečima, u Evropi su se korišćenjem uljnih škriljaca posebno bavili Estonci, koji su to radili i dok su bili u sastavu Sovjetskog Saveza, a oni su tvrdili da je to isplativo čak i kod cene od 40 dolara po barelu.
Čokorilo kaže da je bio u Estoniji kada je ispitivana mogućnost dobijanja nafte iz uljnih škriljaca u Srbiji, pošto u Aleksincu postoji bogato ležište, ali da zasad nema naznaka da će taj projekat biti aktiviran. Srbija bi, tvrdi, mogla da dobija iz škriljaca 100-200 hiljada tona sirove nafte, što je 10 odsto njene potrošnje.
„Aleksinački škriljci su jedino što Srbija ima istraženo, i to ležište je lepo definisano. To je dosta detaljno hemijski analizirano upravo zahvaljujući rudarskim radovima vezanim za podzemno iskopavanje uglja u Aleksincu, tako da su istražni radovi mogli da se rade iz jame. Ostale slične pojave po Srbiji su svedene samo na prospekcijska geološka istraživanja i ti podaci nisu dovoljno poznati. Dakle, samo je Aleksinac komercijalno interesantan u Srbiji — po proračunima, tu ima preko dve milijarde tona barela“, precizira Čokorilo.
Istovremeno, dodaje naš sagovornik, činjenica je da Srbija nema potrebe da kao Estonija škriljce koristi za toplane jer ima lignit, koji je mnogo bolji.
Ipak, Čokorilo smatra da priča da je proizvodnja nafte iz škriljaca s cenom ispod 50 dolara po barelu ekonomski neprihvatljiva nije čvrsto utemeljena.
„Zavisi šta se hoće, mi možemo da dobijemo 100-200 hiljada tona sirove nafte, što je 10 odsto potrošnje, što nije malo, da smanjimo uvoz, tako da bih ja izučio taj problem“, kaže profesor i dodaje da barel u bliskoj budućnosti može biti i 140 dolara, kao što je to bilo pre neku godinu.
Kao posebni aspekt korišćenja uljnih škriljaca Čokorilo navodi ekologiju, podsećajući da, ako ligniti prilikom sagorevanja daju 30-40 odsto pepela, škriljci imaju 70 odsto pepela.
„Kod ekologije je suština da se emisija štetnih čestica i materija dovede u propisane granice. Neophodna je studija procene uticaja na životnu sredinu i javna rasprava, a sve ostalo je politikanstvo“, kaže profesor, naglašavajući da je od istraživanja nekog nalazišta do eksploatacije potrebno 10-20 godina.
Sirovine su nam potrebne, a njihova eksploatacija je često ekološki zahtevna, ali rešiva, zaključuje Čokorilo.
