Veliki strahovi najčešće su posledica nakupljenih, ali nerealizovanih osećanja. Strahovi često nisu osećanje svojstveno određenoj osobi, već su nasleđeni jer se lako prenose sa roditelja na dete. Negativna osećanja ne bi trebalo držati u sebi, jer to stvara „plodno tlo“ za ono što kasnije prerasta u strah, odnosno fobiju. Zbog stalne povišene uznemirenosti organizma, može se posledično javiti hormonalni disbalans i neke psihosomatske bolesti.
Određen broj stručnjaka smatra da su strahovi zapravo posledica nemogućnosti čoveka da se na pravi način odvoji od sopstvene majke. Odrasla osoba može fizički da živi veoma udaljeno od majke, ali ukoliko u detinjstvu nije prošla kroz prirodan i zdrav proces separacije, podsvesna povezanost, kažu stručnjaci, i dalje postoji i uzrokuje različite vidove strahova.
Ovo je posebno izraženo ukoliko je majka i sama proces separacije od svoje porodice teško podnela, pa na sopstveno dete prenosi isuviše brige, doživljavajući okolinu i život kao nebezbedno mesto prepuno opasnosti. Isto tako, strahovi često maskiraju neke druge probleme, pa dok osoba misli da se plaši, na primer, pauka, zapravo je muči nešto potpuno drugo u životu.
Da li bi se protiv strahova trebalo boriti
Psiholozi objašnjavaju da je strah zapravo korisno i potrebno osećanje, a da ga je priroda predvidela kako bi nas zaštitio, odnosno sprečio da ulazimo u životno opasne situacije. Međutim, od trenutka kada strah počinje da blokira osobu i narušava joj normalno funkcionisanje, govorimo o fobijama.
Osoba koju muče fobije menja se emotivno, konstantno je zabrinuta, zbog čega se često nesvesno ponaša agresivno. Fobije dovode do problema sa snom i ishranom, osoba postaje povučena, izbegava kontakte sa drugim ljudima iz straha da će se susresti sa objektom ili osobom koja izaziva fobiju. U takvim situacijama može da pomogne samo stručno lice i to tako što se najčešće razgovorom mora ustanoviti priroda, to jest poreklo straha, odnosno fobije.
„Često se desi da okolina ne razume osobu koju muče strahovi i dodatno joj time otežava stanje. Postoji mnogo metoda koje koriste psiholozi koji su se dodatno specijalizovali za pomoć pacijentima koje muče strahovi i fobije. Putem terapije gotovo uvek se postiže uspeh, a osoba koju je morio strah biva rasterećena tog, za nju, nerešivog problema“, objašnjava u razgovoru za Sputnjik profesorka Moskovskog državnog pedagoškog univerziteta Larisa Ovčarenko.
Sagovornica Sputnjika dodaje da čak postoje ljudi koji ne osećaju strah, što takođe nije dobro i smatra se poremećajem. Takvi ljudi imaju fiziološki narušene strukture, čime centar za strah u mozgu ne funkcioniše pravilno. Mnogi od nas imaju po neku takvu osobu u svom okruženju, objašnjava Ovčarenkova i dodaje da ih možemo prepoznati po tome što su neuobičajeno skloni rizicima.
„Takve ljude često okolina karakteriše kao ’katastrofu na dve noge‘, oni po pravilu upadaju u neke neprijatne i opasne situacije. To su ljudi koji naizgled žive strastveno, oni zaista obožavaju taj ’život na granici‘, na granici oprečnih osećanja. Njima je stalno potreban taj dodatni adrenalin, to je grupa ljudi koja se ne oseća dobro u običnim životnim okolnostima, jer ono što se smatra normalnim svakodnevnim životom za takve ljude to je pasivno i dosadno“, objašnjava Ovčarenkova.
Sa druge strane, objašnjava naša sagovornica, postoji i kategorija ljudi koja je svesna svog problema, ali ne želi da se obrati stručnjaku za pomoć, već se samostalno trudi da ga prevaziđe. Na primer, to su ljudi koji se plaše visine, ali baš zato se bave padobranstvom.
„To se stručno naziva hiperkompenzacija, situacija kada čovek pokušava da prevaziđe strah kako bi dokazao pre svega sebi da ’ja to mogu‘. Recimo, ljudi koji ne mogu da napreduju na poslu, jer se plaše javnog nastupa, vikendom posećuju časove glume kako bi naučili da se obraćaju publici“, objašnjava Ovčarenkova i dodaje da takav samostalni način prevazilaženja problema često daje dobre rezultate.
Novo vreme rađa novo breme
Tempo života u 21. veku se drastično promenio, a tehnologije se razvijaju toliko brzo da je često teško sve spoznati i njima ovladati. Čovek se našao prinuđen da stalno nekud žuri kako ne bi zaostajao za svojim okruženjem.
„Novi vek je doneo nove fobije. Ljudi se ne plaše veštica ili vanzemaljaca, već društvenih mreža ili da će ostati bez pristupa internetu“, ističe Ovčarenkova.
Nomofobija
Nelagoda koju osoba oseća pri pomisli da će ostati bez pametnog telefona ili da neće biti u zoni pokrivenosti mobilne mreže jeste ono što su stručnjaci nedavno identifikovali kao nomofobiju. Ta fobija je direktno povezana sa naučno-tehnološkim progresom. Nomofobe muči loše raspoloženje i počinju da se ponašaju agresivno kada osete da bi možda mogli da ostanu bez svog mobilnog uređaja. Osoba koju muči taj strah svoj pametni telefon nosi čak i u toalet, a neretko ga ne ispušta iz ruku čak i kada je za volanom.
Pošto je to „mlada“ fobija, jer je nastala nakon masovne pojave upotrebe mobilnih uređaja, ona uglavnom pogađa pubertetlije i osobe srednjeg uzrasta. Oni se sve vreme plaše da neće uspeti da završe sve obaveze ukoliko sa sobom nemaju svoj pametni telefon. Posebno se neprijatan osećaj javlja kada je u gadžetu i dnevni planer obaveza, bez kojeg se ti ljudi osećaju „izgubljeno“ i nesposobno da organizuju svoje vreme i da zapamte sve obaveze.
Sajberhondrija
Ljudi koji osećaju taj strah gotovo uvek pokušavaju samostalno da postave dijagnozu, tražeći objašnjenje za svoje simptome na internetu. Ovde se javlja još jedan sličan psihički poremećaj — kancerofobija koja se dodatno pothranjuje čitanjem velikog broja onlajn tekstova na tu temu. Sajberhondrici isuviše često traže dodatne informacija o bolestima na internetu i prekomerno se plaše za svoje zdravlje. Stručnjaci sa žaljenjem konstatuju da ta fobija uzima sve više maha u Rusiji. Statistika kaže da se svaki treći Rus u nekom trenutku samostalno lečio putem uputstava sa interneta.
Fobija od društvenih mreža
Strah od društvenih mreža u nekim slučajevima je povezan sa strahom od praćenja ili progona. U vezi sa sve češćim napisima po medijima da državne službe raznih država prate svoje građane, ta fobija postaje sve masovnija. Drugim rečima, kako je to u osnovi strah od progona, ljudi se često na društvene mreže prijavljuju pod lažnim imenima.
Sa druge strane, strah ne mora biti povezan samo da će državni organi pomno pratiti tu osobu, već da će to, na primer, raditi šef ili porodica. Druga strana te fobije je strah da će putem društvenih mreža mišljenje ili stav pojedinca biti agresivno osuđeni od strane virtuelne zajednice. Osoba počinje da se plaši sebe i sumnja u sopstvene stavove i poglede, ne želeći da čuje negativne komentare ili da doživi emotivno neodobravanje.
