Džon Profumo, u ranim šezdesetim godinama prošlog veka britanski državni sekretar za rat, izašao je na loš glas nakon što je lagao Parlament o svojim seksualnim indiskrecijama sa ambicioznom manekenkom Kristin Kiler, u procesu koji je jako oštetio britanski establišment i značajno doprineo da vladajući konzervativci siđu sa vlasti.
Danas deklasifikovani podaci iz pedesetih godina prošlog veka pokazuju da Kilerova nije bila prva Profumova veza povezana sa politikom. Prethodno je imao aferu sa manekenkom Žizelom Vinegard koja je radila za nemačku obaveštajnu službu tokom Drugog svetskog rata i koja je mogla da ga ucenjuje.
Međutim, Stiven Doril sa Univerziteta Hadersfild, istoričar obaveštajnih službi i koautor „Medene zamke“, knjige o „Aferi Profumo“, ukazuje da Vinegardova možda nije bila jedina koja je htela da iskoristi nedozvoljenu aferu.
„Ako je MI 5 imao te informacije pedesetih godina prošlog veka, postoji mogućnost da su ih koristili za ucenjivanje. One bi se pojavile prilikom njegove provere za Ministarstvo rata, a u toj proveri je učestvovao i MI 5. Bilo da su znali za to ili ne, to je značajno, jer bi ga na jedan ili drugi način kontrolisali. Dokumenta objašnjavaju njegovo ponašanje 1961. godine — MI 5 mu je predložio da postave ’medenu zamku‘ sovjetskom zameniku atašea za mornaricu Jevgeniju Ivanovu, ali je on to odbio“, kaže Doril za Sputnjik.
Stručnjak za obaveštajne službe sugeriše da, ako je Profumo znao da bi i sam mogao da bude žrtva ucene, verovatno ne bi hteo da učestvuje u nečemu sličnom.
„’Medene zamke‘ su korišćene od strane obaveštajnih službi kako bi se pridobili kompromitovani pojedinci. Jednom kad im neko padne šaka, iskoriste ga. Korišćenje ’medenih zamki‘ rasprostranjeno je među obaveštajnim službama — Britanci su otvorili salon za masažu u Severnoj Irskoj kako bi snimali kompromitujuće fotografije irskih političara, kao i bordel u Londonu tokom pedesetih godina prošlog veka kako bi obezbedili kompromitujući, ucenjivački materijal svih koji su im interesantni, uključujući Ruse, strane biznismene i britanske političare“, rekao je Doril.
Entoni „Lord“ Lambton
Lambtona, člana Parlamenta i državnog podsekretara za odbranu, MI 5 uhvatio je u bordelu otvorenom 1973. godine.
Doril kaže da se to smatralo „bezbednosnim rizikom“ zbog brojnih zamki, uključujući i zloupotrebu prostitutki i zato je, možda, Lambton bio uhvaćen u „dobrovoljnu zamku“.
Skrivena kamera dokumentovala je njegove aktivnosti u bordelu, a fotografije su prodate tabloidu „News Of The World“. Policija je pretresla Lambtonovu kuću i u njoj je pronašla kanabis.
Kasnije je podneo ostavku i na ministarsko i na poslaničko mesto. Istraga koja je usledila pokazala je da Lambton nije ugrozio nacionalnu bezbednost, jer kao ministar nikad nije nosio svoju crnu torbu (punu poverljivih dokumenata) kad je posećivao kupleraje.
Lambton je tvrdio da je pritisak ministarskog posla ono što ga je odvelo prostitutkama i da su njegov osećaj „beskorisnosti posla“ i nedostatak zahtevnih zadataka takođe bili faktori koji su doprineli odlasku u bordele.
Mordehai Vanunu
Godine 1986. Vanunu, izraelski tehničar koji je radio u nuklearnom objektu Dimona, stupio je u kontakt sa britanskim novinama i ponudio da otkrije kako Tel Aviv ilegalno razvija nuklearno oružje, sve sa fotografijama koje bi to dokazale.
Novine koje je kontaktirao nadmetale su se u tajnom „aukcijskom“ ratu za ekskluzivna prava za njegova „eksplozivna otkrića“, što je dodatno zamorilo i izložilo stresu već nespokojnog Vanunua, koji je bio skriven na tajnoj lokaciji u jednom londonskom predgrađu zahvaljujući „Tajmsu“. Dok je razgledao London, upoznao je mladu ženu Sindi na koju je ubrzo „pao“. Posle nekoliko sastanaka, predložila je da otputuju na romantično putovanje u Rim kako bi „odmorio mozak“.
Ubrzo po dolasku u Rim sa svojom „prijateljicom“, Vanunua su oteli oficiri Mosada, nasilno drogirali i prokrijumčarili u Izrael gde su ga osudili za izdaju. Proveo je ukupno 18 godina u zatvoru, od čega 11 godina u samici. Oslobođen je 2004. godine i još je pod posebnim merama u Izraelu, koje uključuju zabranu viđanja sa strancima i pričanje o njegovim iskustvima. Naknadno je ponovo utamničen zbog neplaćanja kazne.
Ispostavilo se da je Sindi u stvari oficir Mosada —Šeril Ben Tov, udata za drugog oficira izraelske obaveštajne službe. Zavrzlama sa otmicom je urađena da bi se izbegao diplomatski incident, jer bi kidnapovanje Vanunua na teritoriji Britanije moglo da ugrozi odnose Izraela sa jednim od najbližih saveznika.
Džeremi Volfenden
Volfenden, dopisnik „Dejli telegrafa“ iz Moskve ranih šezdesetih godina prošlog veka je možda najtragičnija figura „medene zamke“. Novinar je bio dvostruka žrtva ucene KGB-a — govorio je ruski i bio je gej, što je u to vreme bilo zatvorski kažnjivo u Velikoj Britaniji. Berberin Ministarstva spoljne trgovine bio je poslat da ga zavede, a skrivena kamera je dokumentovala aferu. KGB je pretio da će poslati fotografije njegovom poslodavcu ukoliko ne bude špijunirao zapadnu zajednicu u Moskvi.
Volfenden je o skandalu obavestio Ambasadu Velike Britanije, koja mu je odgovorila predlogom da radi kao dvostruki špijun, odnosno da nastavi da obaveštava KGB, ali i da šalje izveštaje za MI 6.
Stres zbog dvostrukog života odveo je Volfendena u alkoholizam i on je pokušao da okonča karijeru nevoljnog špijuna tako što je oženio Britanku koju je upoznao u Moskvi i sredio premeštaj iz moskovske redakcije u vašingtonski biro „Dejli telegrafa“. Međutim, nije lako napustiti „špijunske igre“. Posle susreta sa svojim starim šefom iz MI 6 na prijemu Ambasade Velike Britanije u Vašingtonu 1965. godine, bio je primoran da nastavi sa tajnim obaveštajnim radom.
Njegov alkoholizam se progresivno pogoršavao i umro je u 31. godini života, u decembru 1965. godine, od cerebralnog krvarenja izazvanog padom u kupatilu. Teorije zavere o njegovoj smrti traju do danas — da li ga je ubila američka, britanska ili sovjetska služba, ili nijedna od njih?
Istraživanja su pokazala da je u svom sumornom životu špijuna proizveo vrlo malo korisnog materijala za obe strane u Hladnom ratu — kolege iz Britanije davale su mu bezvredne materijale pošto su bile upozorene da razgovara i sa KGB-om, dok su Sovjeti predvideli da bi mogao da bude dvostruki agent i davali su mu, takođe, bezvredne podatke.
Markus Volf
Za razliku od ostalih na listi, Volf, šef obaveštajne službe Istočne Nemačke, nije bio žrtva operacija „medenih zamki“, ali je bio arhitekta možda najuspešnijih i najobimnijih „seks zamki“ u istoriji.
Početkom pedesetih godina prošlog veka, Volf je regrutovao značajan broj naočitih đuvegija u Nemačkoj. Broj mladića znatno se smanjio nakon Drugog svetskog rata, a nedostatak muškaraca u najboljim godinama značio je da je veliki broj žena ušao u Vladu, privredu, industriju i trgovinu. Taj dvostruki fenomen značio je da su viši slojevi u Zapadnoj Nemačkoj puni žena bez partnera, čiji je status mogao da zloupotrebi Štazi.
Volf je formirao specijalno odeljenje sastavljeno od zgodnih, inteligentnih obaveštajaca — „Romeo špijuna“, čiji je zadatak bio da se infiltriraju u Zapadnu Nemačku tražeći moćne, neudate žene koje bi posle „pritiskali“ da im odaju tajne.
Ta operacija omogućila je Štaziju da prodre do najviših nivoa vlasti i privrede Zapadne Nemačke, sa špijunima unutar NATO-a i u privatnom uredu kancelara Zapadne Nemačke Helmuta Šmita.
Međutim, šema je otkrivena kad je zapadnonemačka kontraobaveštajna služba shvatila da oficiri Štazija mogu da budu prepoznati po frizurama — klasično „kratko sa strane i nazad“.
U svojoj autobiografiji „Čovek bez lica“, Volf je negirao da je prisiljavao obaveštajce da koriste seks kao instrument špijunaže — jednostavno, davao im je odrešene ruke.
„Bili su oštroumni obaveštajci koji su shvatili da se seksom može dosta učiniti. To je istina i u biznisu i u špijunaži zato što seks otvara kanale komunikacije brže od ostalih pristupa. Dok postoji špijunaža, biće Romea koji će zavoditi (mete). Vodio sam obaveštajnu službu, a ne klub usamljenih srca“, napisao je Volf.
