Došao je i taj dan. U stvari, nije još, ali doći će za sedam godina. Ali, tu je to, eto već je i 2018.
Srbi bi trebalo da spremaju vatromet: ući će u Evropsku uniju najranije 2025. godine — čim se odreknu Kosova i Metohije i predaju Bakiru bar Hidroelektranu Bajina Bašta.
Nije isključeno i da će Hrvatima morati da ustupe Apatin, ali to su samo pojedinosti koje ne bi smele da budu prepreka na ciljnoj ravnini evropskog puta posutoj nadama u konačnu i večnu sreću našeg naroda.
Kad bismo bili sitničavi, naveli bismo i da do „tog dana“ Srbija mora da uskladi spoljnu politiku sa EU i da uvede sankcije Rusiji, kao i da protera Ruski humanitarni centar iz Niša.
Ali, nećemo. Ovo su praznični dani radosti.
Još smo u petooktobarskom dimu, uz ukus suzavca u ustima, nanjušili kako nam se kao državi otvaraju sva svetska i evropska vrata. Kako je Evropska unija tu, nadohvat ruke. To je bilo pre samo 17 godina. Takoreći juče.
Oni koji su imali 20 godina tog dana, kada su hrabro skidali „antievropski režim“, danas imaju 38, a za sedam godina, kad Srbija postane članica Unije, imaće samo 45.
Beba koja se rodila Petog oktobra 2000. stasaće 2025. godine uveliko za ženidbu ili udaju, a realno, tek tad joj i treba punopravno članstvo EU kako bi, kao zreo čovek, uživala u blagodetima kao deo evropske porodice srećnih i razvijenih naroda.
Znači, samo 25 godina od pobede proevropskih snaga u Beogradu, naša država će biti nagrađena. Proletelo je kao treptaj oka.
Da slikovito predočimo — to su u vremenskim razdobljima dve i po Miloševićeve vladavine ili pola Titove poluvekovne SFRJ.
A i te dve i po decenije sprintovanja po utabanoj evropskoj pisti protiču brzometno u ushićenju zbog sveopšteg državnog napretka.
Nije ovo prigodan momenat da pominjemo ubistvo premijera Đinđića, opljačkanu srpsku privredu, cepanje države sa Crnom Gorom, otimanje Kosova, izručenje kompletnog državnog i vojnog vrha Haškom tribunalu, demografski slom nacije, razaranje kulturnog identiteta…
Sve su to samo sporedni incidenti. Izuzeci koji potvrđuju pravilo. Izuzeci koji potvrđuju da je dvadesetpetogodišnji put Srbije ka EU bio put sveobuhvatnog napretka i prosperiteta.
I tek ćemo, do 2025. koja samo što nije, osetiti još puno čari civilizacijskog razvoja koji galopirajuće dostižemo. Jer, mnogo više o našoj nacionalnoj sreći govore — otvorena poglavlja, standardizovani zakonski propisi, eksplanatorni skrininzi, regionalna stabilnost, inicijative za Zapadni Balkan, dobrosusedski odnosi, sporazumi o normalizaciji odnosa…
Konačno, radosna vest glasi: „U nacrtu strategije za prijem Srbije u EU, Evropska komisija predviđa da bi Srbija mogla da postane članica EU do 2025. godine“.
Ajde, pošto je reč tek o nacrtu, moguće je da se taj rok pomeri i do 2030. godine. Ali, i to će proći kao dlanom o dlan. Plus-minus pet godina. Leti vreme. Ne isplati nam se ni da skidamo više novogodišnje ukrase sa beogradskih ulica.
Vreme velikog svenarodnog slavlja — samo što nije.
