„Dovoljno je skrenuti pažnju na činjenicu da okeani kada se zagrevaju ispuštaju CO2, a kad se hlade oni ga apsorbuju, dakle promena CO2 je posledice promene temperature“, objašnjava Mišak.
On napominje da se prilikom prikaza globalnog otopljavanja tendenciozno izbacuje iz grafikona srednjovekovno toplo razdoblje i da se sve vreme svet plaši jednim grafikonom koji izgleda kao palica za hokej, koji ilustruje da se prvo svet hladi, jer počinje emisija CO2, industrija podiže nivo toplote, ali da to uopšte nije tako.
Mišak ističe da je u desetom veku došlo do globalnog zagrevanja. Grenland se zvao „green land“ ili zelena zemlja, u grobovima su nalažene sandale, a u Engleskoj vinogradi…
„To je bilo vreme kad je populacija rasla, nisu se lednici topili, a nije bilo industrije koja to stvara“.
On smatra da je paradoksalno što sad nismo o razdoblju globalnog zagrevanja, nego smo zapravo u razdoblju globalnog zahlađenja.
„I kad ljudi ne bi uporno apsorbovali sve te podatke koji im se serviraju kao gotova stvar već u školama, onda bi mogli da pogledaju, kao što sam ja pogledao oko sebe. Vozim bicikl uglavnom po Zagrebu i mislim kako je moguće u maju ili junu da budem zakopčan do vrata, u avgustu mesecu sneg pada u susednoj Sloveniji. Dakle, to se događa, svedoci smo ogromnih zima u Rumuniji, Bugarskoj, Americi, snega u Sahari. I onda nam opet serviraju priču da je to posledica globalnog zagrevanja“.
Mišak objašnjava da cela priča, u stvari, iza sebe ima jednu sasvim drugu agendu i da se može prepoznati da je jako važna iz razloga što se od nje ne odustaje ni po koju cenu. Međutim, podaci jednostavno ne govore u prilog tome.
„Najvažniji faktor, koji se uvek previđa, jeste činjenica da u Tihom okeanu postoji struja koja se zove ’pacifička dekadna oscilacija‘. Ona na svakih 30 godina menja smer. Kada ga ona promeni, kreće zahlađenje, voda ide kroz Beringov moreuz u jednom ili drugom smeru. Kad se ona okrene, kreće zagrevanje. Recimo 1977. se pričalo o zahlađenju, bila je aktuelna pesma grupe Kleš koja poručuje ’Stiže ledeno doba‘. Tada je počelo zagrevanje koje je trebalo da traje do 2007. jer se struja opet okrenula“.
Naš sagovornik tvrdi da je zagrevanje prestalo još oko 2001. zato što je došlo do neuobičajeno slabe dinamike zbivanja na Suncu i da je od tada Zemlja počela da se, po svim parametrima, hladi, i da su modeli i kompjuterski algoritmi bili pogrešni jer nisu dali tačna predviđanja. Zemlja je sada u razdoblju zahlađenja koje će, prema pacifičkoj dekadnoj oscilaciji, trajati najmanje do 2037.
Zato se istina pogrešno predstavlja?
Autor emisije „Na rubu znanosti“ Krešimir Mišak ocenjuje da je globalno zagrevanje jako važna slagalica u šahovskoj partiji kojoj je izloženo celo čovečanstvo.
„Potencira se priča o zaštiti životne sredine i da su ljudi krivi zato što uništavaju prirodu. I to je tačno, ali se istovremeno ne priča o nafti u Meksičkom zalivu, eolskoj eroziji, zašto vetar odnosi tlo, o okeanu smeća veličine Sredozemnog mora u Tihom okeanu, nego se uvek sve svodi na CO2“.
On objašnjava da sve to ima veze sa uvođenjem ugljenične valute, koja se u medijima i naučnim časopisima već najavljuje.
„Moramo da gledamo stvari postupno, kako će se one spajati. Prvo je smišljen takozvani ’ekološki otisak‘. To je izmislio, naravno, Rimski klub, nadnacionalno udruženje rezervisano da proda tu priču. Zatim je taj ekološki otisak, u smislu koliko mi napravimo štete dok živimo — bacamo smeće, papire, trošimo benzin — pretvoren u ugljenični otisak. A da bi se ugljenični otisak mogao meriti, već su izgrađene pametne mreže po celom svetu i Evropska unija vodi ’evropski smartmetar‘ gde u svakoj kući meri potrošnju“.
Mišak ističe da se putem medija već 20 godina spominje uvođenje ugljenične karbonske valute, bodova koje ćemo dobijati kao neku vrstu deljenja penala, i da se paralelno sa tim razvija i elektronski novac, navodno zbog terorizma.
„Elektronski novac će postati neka vrsta bona jer obična karbonska valuta podrazumeva jedan trend koji je nastao tridesetih, zapravo politički pokret, koji se zove tehnokratija. Tehnokratija je u svom fokusu imala ideju da nema dovoljno energije na svetu i da je treba ravnomerno rasporediti među ljudima. To sve uvek zvuči jako humano, ali te pretpostavke zapravo nisu tačne“.
Mišak kaže da će se taj plan sprovesti zahvaljujući pametnim mrežama i da, kada se sve to ima u vidu, zapravo postaje jasno da je globalno zagrevanje esencijalno da bi se uvela globalna karbonska valuta, koja takođe nije sama sebi cilj.
„Da bi ona postojala, mora svaki segment ljudskog života da bude pod nadzorom. I zato na scenu stupaju ’superfensi‘ pametni gradovi, pametne kuće i slične stvari, čime se ljudi jako oduševljavaju, a prodaje se pod pričom o solarnoj energiji. Međutim, šta su drugo pametni gradovi nego sistemi vođeni veštačkom inteligencijom, koja, na kraju krajeva, iz daljine po potrebi može da pali ili gasi tvoj frižider, a da ne pričamo o svim mogućim meračima koji ulaze u domove ljudi“.
Mišak zaključuje da je priča o globalnom zagrevanju u stvari deo ukupnog tkanja koje ima još nekoliko elemenata koji će se složiti kao u šahovskoj partiji.
„Tu staviš lovca, tu konja, tu pešaka i ako protivnik na drugoj strani ne zna, nešto se zakomplikuje i neprimetno budeš matiran“.
