Šljivančanin se priseća da je Praljka upoznao u zatvoru i da ga je viđao u sportskoj sali i ponekad u sali za posete.
„Nisam sa njim nikada bio zajedno na nekom odeljenju. Hrvati iz mostarske grupe nisu tako često bili u zatvoru, puštani su na privremenu slobodu do početka suđenja. Jedino gde sam se s njim susretao bilo je u sportskoj sali i u sobi za posete, kad dođe meni moja, a njemu njegova“, kaže ovaj penzionisani oficir JNA.
Šljivančanin se posebno seća susreta kada mu je došla porodica nakon što mu je sud izrekao kaznu zatvora od 18 godina. Praljak je tada, kaže, došao da pozdravi njega i njegovu porodicu.
„Čak je bio korektan prema mojoj porodici kad su mene osudili na 18 godina zatvora, on je došao u salu za posete kad su nam bile porodice i rekao je: ’Ja sam vas video kako se vi ponašate u zatvoru i svaka vam čast i računajte na svaku moju podršku i pomoć. Ja ne verujem da ste vi takav čovek kakvim su vas oni osudili‘“.
Na pitanje kako je moguće da se unese otrov u sudnicu Tribunala, Šljivančanin kaže da bez obzira na to kakvo je obezbeđenje, „ko je bio hrabar i ko je želeo, mogao je da unese bilo šta“.
„Kakvi su stražari bili, mogli ste, ako ste sposobni i hrabri i znate šta hoćete, da pronesete bio šta, iako vrše detaljne pretrese. Kad neko nešto hoće, u mogućnosti je sve da uradi, zavisi samo od čoveka, ma kakve bile njihove službe“, navodi naš sagovornik.
