Prema pisanju britanskog lista „Dejli telegraf“, Velika Britanija i Evropska unija dogovorile su se o veličini takozvanog „računa za razvod“. Uoči sastanka britanske premijerke Mej i predsednika Evropske komisije Junkera narednog ponedeljka, „Telegraf“ navodi da će konačan račun, koji je namerno ostavljen otvorenim za tumačenje, najverovatnije biti između 45 i 55 milijardi evra.
Siniša Ljepojević, dugogodišnji dopisnik više medija iz Londona, za Sputnjik objašnjava da još nije jasno koja cifra će biti cena izlaska Velike Britanije iz EU, jer britanska Vlada ništa još nije saopštila.
„Ovo su neki izvori iz Brisela, što govori da je to zapravo jedna medijska kampanja kada je reč o samoj cifri. U svakom slučaju Britanija će morati nešto da plati i ona ne beži od toga, ali tačna cifra verovatno još dugo neće biti poznata jer i jedna i druga strana trguju. Britanija je krenula sa 20 milijardi, a EU sa 60 i sada će se tu neka trgovina pronaći. Ne treba sumnjati u trgovačku veštinu bilo koje strane. Englezi su veliki trgovci, dok u ime Evropske unije pregovaraju Francuzi, takođe vešti trgovci. U svakom slučaju, izlazak Velike Britanije iz EU je u toku i taj proces je nezaustavljiv“, kaže Ljepojević.
Prema njegovim rečima, malo je pouzdanih informacija o tome šta zapravo pokriva suma koju će Britanci platiti za izlazak.
„Ta cifra, po svemu sudeći, pokriva ono što je izvan uobičajenog doprinosa svake članice, u ovom slučaju Velike Britanije, u naredne dve godine tranzicionog perioda, jer Britanija formalno napušta Uniju u martu 2019. godine. Znači, to je nekih 18 milijardi ili malo više. Izvan toga Velika Britanija ima obaveze prema projektima Evropske unije, počev od pomoći izbeglicama u Turskoj, pa do finansiranja projekata zaštite od ulaska izbeglica, pre svega iz Libije, kao i mnogo drugih stvari. Naravno, EU traži i da Velika Britanija učestvuje u penzijama i platama ljudi koji su u ime Britanije radili u administraciji EU, ali nije jasno da li će se to i dogoditi. U svakom slučaju, Britanija ima obavezu da finansira projekte u kojima je ona kao zemlja članica učestvovala“, napominje Ljepojević.
Kako kaže, postoji još jedna nepoznanica — da li će Britanija kada izađe iz EU morati da finansira neke usluge Unije, kao što je slučaj sa Norveškom i Švajcarskom koje nisu članice EU ali koriste određene njene usluge i za to moraju da plate. Jedna od vrlo značajnih tema narednih pregovora Londona i Brisela biće i status državljana EU u Britaniji nakon „bregzita“, jer oko tri i po miliona državljana zemalja EU živi i radi u Velikoj Britaniji.
„Polazište rešenja tog pitanja je da svi oni koji dođu u Veliku Britaniju do marta 2019. godine zadržavaju svoja prava koja su imali dok je Britanija bila u EU. Problem će biti sa onima koji hoće da dođu posle tog datuma i to treba sada da se reši jer je to, navodno, problem. Mislim da je to više jedna medijska manipulacija usmerena ka unutrašnjoj političkoj situaciji u Velikoj Britaniji, jer je aktuelna vlada Tereze Mej veoma slaba, ranjiva, sporo donosi odluke, pa se koriste razne stvari poput statusa građana Unije za unutrašnje političke stvari. U istom smislu se koristi i pitanje granice sa Irskom“, ističe Ljepojević.
On objašnjava da Velika Britanija sa Republikom Irskom ima međudržavni ugovor koji datira mnogo pre Evropske zajednice i EU, u kojem ne postoji granična kontrola između te dve zemlje.
„Građani Republike Irske i građani Velike Britanije imaju pravo da glasaju u obe zemlje i da budu birani. Uostalom, poslednja tri predsednika Irske su britanski državljani. To je takođe jedna veštačka tema, utoliko pre što Republika Irska nije u zoni ’šengena‘. Dakle, to nisu nerešivi problemi, ali se koriste za unutrašnju političku situaciju i za ugrožavanje britanske premijerke Tereze Mej i njene vlade“, zaključuje Ljepojević za Sputnjik.
