Samo šest zemalja, predvođenih Nemačkom, od 19 koje koriste evro kao valutu, predložile su budžete za iduću godinu koji su u potpunoj saglasnosti sa evropskim propisima, saopštila je ovih dana Evropska komisija (EK). Brisel je, međutim, više zabrinut što je isto toliko članica evrozone skrojilo sopstvenu kasu mimo ciljeva koje im je on zadao. Posebno što su to učinile druga i treća po snazi ekonomija evrozone, Francuska i Italija.
Tako je EK ocenila da postoji značajna razlika između budžeta koji je predstavila Francuska i traženog prilagođavanja koji Brisel smatra nužnim za ozdravljenje javnih finansija druge privrede evrozone.
To konkretno znači da je Francuska predložila budžet prema kome će nivo njenog duga praktično biti jednak svemu što bude proizvedeno u toj državi. Preciznije, javni dug će iznositi 96,9 odsto BDP-a u 2018. godini. Prema propisima EU, gornji prag javnog dug iznosi 60 odsto BDP-a.
Sa trećom privredom evrozone je, već poslovično, još gora situacija. Prema budžetu koji je predložila Italija, njen javni dug će dostići 130,8 odsto BDP-a 2018. godine. To, doduše, i nije nešto novo, ali, kako napominju u Briselu, dodatno zabrinjava s obzirom na to da se očekuje najslabiji privredni rast Italije među zemljama evrozone.
Italija je početkom ove godine jedva izbegla sankcije EK zbog javnog duga koji je dostigao 133 odsto BDP-a koji je uspela da smanji za oko tri odsto, ali je on i dalje nedopustivo visok.
Ove najnovije ocene EK došle u samo nekoliko dana posle saopštenja Evrostata da je evrozona, zaključno sa trećim kvartalom,ostvarila privredni rast od dva i po odsto, što je najviše poslednjih deset godina.
Na šta ukazuju ovi, na prvi pogled, kontradiktorni podaci, šta se u suštini dešava sa privredom EU koju reprezentuju njene najrazvijenije članice?
Sagovornik Sputnjika, ekonomista Ivan Nikolić, smatra da konstataciju o rastu evrozone treba čitati kao činjenicu da nju u suštini vuče Nemačka. Francuska i Italija imaju standardno problem sa privrednim rastom i, kako napominje, gotovo da nemaju prostora ili dovoljno hrabrosti da te svoje javne finansije kontrolišu kako bi bile u budžetskom suficitu i da bi zaustavili rast javnog duga.
Bez obzira na to što javni dug Italije u najvećoj meri čine unutrašnja dugovanja, on je ipak izuzetno visok, viši, podseća Nikolić, nego dug Grčke kada je počelo njeno spasavanje. Sama Evropa pada globalno, smatra on.
Očigledno je da Nemačka vuče evrozonu, konstatuje i ekonomista Borislav Borović, ali i dodaje da ona drugima nameće mere koje pre svega njoj odgovaraju. Osnovni problem evrozone, pa i EU je, ističe, različita fiskalna politika pojedinačnih zemalja. To se odražava na budžete i deficite i u krajnjoj liniji na privredni rast, ukazuje on, podsećajući na poznati nemački stav o štednji umesto potrošnje, koji nevoljno ili nikako ne prihvataju druge zemlje.
Činjenicu da nemačka privreda raste, i to jače nego što je projektovano, potvrdio je početkom ovog meseca Savet ekonomskih stručnjaka Nemačke. Po njihovim predviđanjima, najveća evropska ekonomija ove godine će porasti dva odsto, čime su korigovane procene iz marta kada je bio najavljivan rast od 1,4 odsto.
Nemačka ekonomija je u snažnom usponu, ocenili su ekonomisti, ali su i upozorili da je kruto insistiranje doskorašnjeg ministra finansija, Volfganga Šojblea, na izbalansiranom budžetu, odnosno na štednji, dovelo do „gigantskog zastoja investicija“.
Jedan od najoštrijih kritičara nemačke politike štednje, Janis Varufakis, koji je tokom 2015. pola godine bio ministar finansija Grčke, smatra, međutim, iluzijom da Nemačkoj ide dobro.
„Tri nemačka suficita: preduzeća štede, privatna domaćinstva štede, frankfurtske banke plivaju u novcu koji im pristiže iz drugih evropskih zemalja, čak je i budžet u plusu, predznaci su velikih teškoća koje većinu Nemaca čekaju u budućnosti“, kaže Varufakis.
U krajnjoj liniji, objašnjava on, za svaki suficit negde drugde u monetarnoj uniji mora postojati deficit. Kada politički establišment Nemačke neravnotežu hvali kao znak ekonomske snage, samo zato što Nemačka ima suficite, onda to znači da se izvor problema nemačkoj javnosti prodaje kao dokaz uspeha, upozorava poznati ekonomista.
Mada je i MMF u najnovijem izveštaju procenio da će BDP na evropskom kontinentu za ovu godinu iznositi 2,4 odsto, što je značajan napredak u odnosu na prošlu godinu, kada je rast bio 1,7 odsto, ta međunarodna finansijska institucija je procenila da na srednji rok, do 2022. godine ipak treba očekivati da prosečan rast evrozone bude skromnih 1,6 odsto.
MMF je ukazao na urgentnost strukturnih reformi, dok bi Evropska centralna banka trebalo da održi ekspanzivnu monetarnu politiku, jer značajan broj ekonomija evrozone, koje su motor EU, funkcioniše ispod svog potencijala.
Da je to tako ukazuje podatak da udeo BDP EU u globalnom BDP-u konstantno pada od 2000, kada je iznosio ravno trećinu. U 2018. pašće na petinu, procena je MMF-a. Ključni problem EU i evrozone je opadanje sposobnosti njene industrije da se nosi sa onom iz istočne Azije, pre svih Kine. Većina zemalja EU ima visoke javne dugove i velike fiskalne deficite, dok pojedine zemlje imaju i ogromne platnobilansne deficite.
Značaj EU kao investitora, takođe, opada od početka krize, a isti slučaj je i sa učešćem EU u globalnoj trgovini, odnosno svetskom robnom izvozu. Sa 18 odsto u 2000. njeno učešće je prošle godine palo na 14 procenata.
Da li su Varufakisove nevesele prognoze već postale opipljive?
„Koliko je za nemačkog ministra finansija racionalno da se raduje budžetskom suficitu koji počiva na negativnim kamatama, opterećujući nemačke penzione kase i čuvenu nemačku domaćicu dovodi do očajanja kada razmišlja o političkom establišmentu Nemačke“, zapitao se Varufakis.
Izgleda da je odgovor dobio u rezultatima parlamentarnih izbora u Nemačkoj na kojima je kancelarka Angela Merkel ostvarila pirovu pobedu, a jedini izvestan rezultat je politička nestabilnost u državi.
A to kako diše Nemačka, dobro znamo, nije samo njen problem, već cele Evrope na koju ona ima odlučujući uticaj.
