Neka nova međunarodna konferencija o Balkanu koja bi faktički prekrojila sadašnje granice bivših jugoslovenskih država ne bi bila tako lako izvodljiva, jer bi morala biti usaglašena, pre svega, između velikih sila i njihovih interesa.
Ovo je ukratko ocena geopolitičara Milomira Stepića, koji za Sputnjik kaže da je takva konferencija trebalo da se održi u trenutku kad je Jugoslavija razbijana. On napominje da su se u međuvremenu desila neka nova „faktička stanja“, tako da bi u takvoj konferenciji učešće morale da uzmu i Rusija i Kina, a ne samo Amerika.
„Umesto da se organizuje takva konferencija i da se demokratski konstitutivni narodi, dakle ne nacionalne manjine, izjasne gde bi želeli da žive, nama su sa Zapada diktirali granice koje nisu bile demokratske, odnosno, kapitalistički Zapad nam je zacrtao komunističke granice“, podseća Stepić.
Ideju, da su balkanskim državama potrebne nove granice koje bi zauvek smirile ovaj deo Evrope, pre nekih godinu dana prvi je lansirao Timoti Les, autor analize političke situacije na Balkanu iznete u američkom časopisu „Forin polisi“. Les je izneo tezu da je potreban radikalan pristup nestabilnom balkanskom regionu, kako bi se došlo do mira i stabilnosti. U međuvremenu, ideja o potrebi nove međunarodne konferencije sve glasnije se čuje i u vrhovima balkanskih zemalja.
Naš sagovornik napominje da je Zapadu sada „sinulo“ da je napravljena greška, i da sada, kada su se našli u ćorsokaku, ponovo pokreću pitanje granica, jer su shvatili da osim njih, koji su se u to umešali devedesetih godina, sada postoje i druge sile kojima je Balkan ponovo bitan na globalnom planu. Drugim rečima, Rusija i Kina. Kina, dodaje naš sagovornik, u svom zamahu i ekonomske i političke ekspanzije neće trpeti da neko drugi rešava ta pitanja, a da ona bude prisutna samo ekonomski.
„Mislim da je nemoguće nametnuti neku novu konferenciju u kojoj će učestvovati samo Amerika i EU, jer zašto bi Balkanci, posebno Srbi, na to pristali“, pita se on.
Stepić, kaže, vraćajući se na predlog Timoti Lesa, da on u svojoj analizi ne pominje promenu granica Hrvatske, u smislu pitanja Krajine, jer se, kako navodi, to pitanje smatra rešenim — time što su Srbi proterani. Les, podseća naš sagovornik, ne dovodi u pitanje ni granice Albanije — nego se automatski priča o — Velikoj Albaniji.
„Dakle, po njemu, tu bi trebalo od nekakvih ostataka da se napravi, na jednoj strani, proširena Srbija prema Republici Srpskoj, a sa druge strane invalidna Srbija, jer bi izgubila Kosovo i Metohiju, odnosno, najveći njen deo. Tako da ja nisam siguran da li je moguće to sada izvesti, ni kako bi pre svega na tu soluciju pristale sve velike sile“, dodaje Stepić.
Ako bi i došlo do neke nove konferencije o granicama, Stepić kaže da bi onda trebalo da se postave unapred određeni principi, a on smatra da bi to moglo biti zasnovano na takozvanim, etničkim granicama.
„Međutim, etničke granice koje ne bi uvažile progon, recimo, Srba iz Krajine, nego da se vidi kakva je bila etnička struktura pre toga. U takvoj zamisli nacionalne manjine nemaju pravo na samoopredeljenje, kao što nemaju nigde. Nacionalne manjine su i Albanci i Mađari i tako dalje. Dakle, samo konstitutivni narodi bi o tome mogli da razgovaraju“, navodio on.
S druge strane, Stepić ističe da je sadašnji Balkan još pod dominacijom atlantističkih sila i one ga kroje po nekom svom modelu, a želeli bi i da ga skroje tako, da zatvore to pitanje dok su ovde još uvek moćni.
Podsećanja radi, današnje granice državica na Balkanu odredila je takozvana Badenterova arbitražna komisija (Arbitražna komisija Mirovne konferencije o Jugoslaviji) koju je sastavio Savet ministara Evropske ekonomske zajednice 27. avgusta 1991. godine. Komisija je imala pet članova koju su činili predsednici ustavnih sudova država u EEZ. Ova komisija je izrekla petnaest mišljenja o „velikim pravnim pitanjima“, između ostalog i o pitanjima koja se tiču granica. Ovde je primenjen princip „uti possidetis“, a komisija je zaključila da se granice između Hrvatske i Srbije, Bosne i Hercegovine i Srbije i eventualnih drugih susednih nezavisnih država ne mogu menjati, „osim uz slobodno postignut dogovor“, ili „ako nije drugačije dogovoreno“. Drugim rečima, bivše granice Republika, postaju granice zaštićene međunarodnim pravom“, odnosno, državne granice.
