Posle pada „kalifata Islamske države“ razni igrači, angažovani u sirijskom ratu, utrkuju se da tamo uspostave mir, piše list i konstatuje da prednost u tome imaju Rusija, Turska i Iran.
Prema oceni lista, cilj trilateralnog samita u Sočiju nije samo da mirovni proces u Astani, koji je omogućio uspostavljanje zona deeskalacije u Siriji, transformiše u političku odluku, nego i da postane konkurencija pregovorima u Ženevi koji treba da počnu 28. novembra pod okriljem Ujedinjenih nacija.
Vladimir Putin razume da je većina zemalja realna i da ide ka tome da ublaži svoj stav o sirijskom predsedniku Bašaru el Asadu. Zbog toga ruski predsednik namerava da deluje brzo, kako ne bi izgubio prednost dobijenu na bojnom polju, piše „Figaro“.
Prema oceni lista, Putinova namera je da postigne diplomatsko rešenje pre nego što u Ženevi počnu novi pregovori učesnika u sirijskom sukobu.
U ratovima odlučujuće značenje ima raspored snaga na bojnom polju, a u Siriji su prevagnule ruska, turska i iranska vojska, navodi autor teksta i dodaje da ove tri zemlje, otkako su počele da se sastaju u Astani, u svojim rukama drže rešenje sirijskog pitanja, dok su zapadnim zemljama ostale samo epizodne uloge.
Prema ocenama eksperata, u Americi se sirijskim pitanjem bave samo generali koji su zabrinuti zbog borbe protiv terorizma, dok o Rusiji i Iranu niko ne razmišlja, piše autor i dodaje da od Evrope niko više ništa i ne očekuje, pošto čak i Francuska, koja je dugo upravljala Sirijom, ne izlaže svoje ideje u kontakt-grupi.
Tri nova sirijska „kuma“ sve više se zbližavaju i usaglašavaju svoje pristupe, piše autor. Kako navode pojedini stručnjaci, savez Rusije i Irana poprima strateški značaj, a zbližavanje Turske i Rusije je još jednostavnije, pošto Turska ne traži ostavku Asada.
Autor ipak smatra da saglasnost Moskve, Ankare i Teherana možda neće biti dovoljna da bi se u Siriji uspostavio mir, jer je neophodno dobiti zeleno svetlo od međunarodne zajednice kako bi napori ovih zemalja bili legitimni.
