„Ta vrsta diskvalifikacije nečega što se izdaje zvanično za sadržaj mogla bi da se obavi relativno lako i nema potrebe da se to posebno naglašava. Čim oni to rade, znači da žele da pošalju neku jasnu političku poruku o tome koji su sadržaji nepoželjni ili da možda preduprede eventualnu promenu nekog zakona koji bi ih primorao da takvu stvar rade“.
Stanojević ističe da ova situacija može da napravi jedan nezgodan presedan.
„Za početak, takva odluka daje za pravo svim režimima u celom svetu da povuku iste korake, odnosno, da opravdaju cenzuru interneta, što to i jeste. Diskvalifikacija nekih sadržaja svakako jeste cenzura interneta, jer u suprotnom, ukoliko ti sadržaji predstavljaju opasnost bilo koje vrste, oni se mogu jednostavno zabraniti. Nema potrebe da pretraživač nešto posebno radi“.
On navodi da će svako dobiti pravo da kaže: ja ću sprečiti da se ovi sadržaji kod mene pojavljuju, a sa druge strane, ovaj slučaj može i da se iskoristi i u druge — komercijalne svrhe.
„Neko može da plati da se suparnička firma manje pojavljuje u pretraživačima, ukoliko se već pokazalo da takva opcija postoji“.
Na pitanje koliko bi ova mera, ako bi ipak bila sprovedena, zaista uticala na posetu sajtova kao što su RT i Sputnjik Stanojević kaže:
„Zavisi. Kod onih koji te sajtove inače redovno posećuju ne bi trebalo da utiče, zato što oni to ukucavaju direktno u svom brauzeru koji ih vodi na pravu adresu. Možda bi prohodnost nekih članaka bila manja nego što je sada, pre svega preko društvenih medija, gde bi se to maksimalno onemogućilo“.
Sa druge strane, Stanojević ne veruje ni da će na ruskoj strani softver-inženjeri sedeti skrštenih ruku i da neće smisliti način kako da tehnološki taj algoritam pobede.
„Zato mislim da je ta stvar relativno besmislena, zato što uvek može da se nađe način kako se neka prepreka preskoči. Problem sa raznim sadržajima koje Amerikanci nisu želeli da njihovi birači vide nastao je zbog toga što je neko pronašao način da te sadržaje bolje plasira. Naći će način i u nekom novom algoritmu kako da stigne do tog birača, sve dok taj sadržaj ne bude bio bukvalno i brutalno zabranjen“.
Stanojević objašnjava da svaki algoritam daje prednost određenom pretraživanju, i da je napravljen tako da prepozna šta korisnici žele da dobiju i da se trudi da im se to ispostavi.
„Naravno, bolju prolaznost imaju oni koji u tu svrhu nešto i plate. Ukoliko se napravi algoritam koji bi određene sadržaje potiskivao niže, onda bi onaj koji je taj sadržaj napravio trebalo da u okviru svog koda nađe način kako da taj algoritam prevari, da se predstavi za nešto što nije. Za mene, koji nisam stručnjak za pisanje softvera, to je čudo, ali za nekoga kome je to posao, to je samo još jedan zadatak koji treba da reši. Već su ga rešili jedanput, kada su ’Guglov‘ algoritam uspeli da okrenu da radi u njihovu korist, da se sadržaji Sputnjika i RT pojavljuju više nego što bi to ’Gugl‘ voleo“.
Čak i ukoliko se napravi ponovo nešto što će ih sprečavati da se pojave, ima načina da se i to pobedi, tvrdi Stanojević.
„Veći su problem bili sadržaji koji nisu bili tako jasno potpisani da dolaze sa poznatih medija, već da dolaze sa drugih strana, odnosno da predstavljaju propagandu koja nije tako javno deklarisana. Ne vidim šta se postiže time, ako se prozovu i imenuju RT i Sputnjik kao ta dva sadržaja, osim političke poruke koja je prilično jasna — da su to sadržaji koji nisu željeni na američkim kompjuterima.
Na pitanje kako je moguće da je na „Guglovom“ pretraživaču i dalje vidljiva teroristička organizacija DAEŠ, dok se istovremeno najavljuju ograničenja za registrovane medije, Stanojević kaže:
„Oni pokušavaju da bude manje vidljivo, ali to nije lako postići. Nije lako sprečiti nekog ko želi da se probije, jer ’Guglov‘ cilj nije da nekoga sprečava. Naprotiv, ’Guglov‘ cilj jeste da nam olakša neko pretraživanje. Oni mogu da postavljaju određene rampe, kao što ih postavljamo i po ulicama, pa opet, neki kamion može da prođe i da napadne ljude. Ne postoji ta odbrana koja ne može da se zaobiđe kad neko ima dovoljno volje“.
Stanojević zaključuje da se sada ne radi ni o kakvom terorizmu, već o uticaju, a to je kudikamo teže.
„Ne radi se o kamionu koji želi da prođe kroz barikade, nego o čoveku koji viče sa jedne strane ulice na drugu, i pitanje je kojom barijerom to njegovo vikanje mi možemo da sprečimo, a da pritom ne sprečimo i sve druge oko njega, koji takođe nešto imaju da kažu“.
