Miloš Biković, popularni srpski glumac koji je međunarodnu karijeru osigurao i overio radom sa oskarovcem Nikitom Mihalkovim u filmu „Sunčanica“, ovih dana opet je u fokusu pažnje ruske javnosti. Biković igra glavnu ulogu u TV seriji „Krila imperije“, velikoj sagi od dvanaest epizoda rađenoj povodom stogodišnjice Oktobarske revolucije, a tu je i novi film „Mitovi“ koji je od 17. novembra u ruskim bioskopima. Orbita Sputnjika je sa njim razgovarala o ovim, ali i drugim značajnim aktuelnim projektima.
„Serija ’Krila imperije‘ snimljena je u Petrogradu gde se revolucija i odigrala. Snimali smo je skoro godinu dana, što je neobično za jednu seriju od 12 epizoda da se tako dugo snima, ali Rusi su tome pristupili veoma temeljno i ta serija je veoma slojevita. Sa mnogo različitih aspekata se obraća gledaocu, sa istorijskog, duhovnog, kulturnog i političkog. Kada su autori došli na ideju o tom projektu i počeli da pišu scenario, inspiracija im je bila taj duh pomirenja. Režiju potpisuje Igor Kapilov. Ja sam se našao u glavnoj ulozi grofa Sergeja Kirsanova Dvinskog. Njegova sudbina je slična sudbini maršala Tuhačevskog. Serija se emituje na Prvom programu Nacionalne ruske televizija u udarnom terminu posle Dnevnika. To samo govori da je veliki akcenat stavljen na tu seriju u ruskom društvu jer kroz kulturu vi možete da podelite, ali i da pomirite narod.“
Na kojim filmskim projektima trenutno radite u Rusiji?
— Sedamnaestog novembra u bioskope ulazi film koji se zove „Mitovi“, u kojem igraju Sergej Bezrukov, Fjodor Bondarčuk, Viktorija Isakova, Ksenija Rapoport, Irina Rozanova… To su zaista jako popularni ljudi u Rusiji. U pitanju je crna komedija apsurda, priča o moskovskom Olimpu. Tu sam se našao u ulozi gradonačelnika Moskve koji ima mašinu koja može da uključuje i isključuje gužve u saobraćaju. Bilo mi je izuzetno zabavno da snimam taj film. U Rusiji je tržište izuzetno veliko i to vam dozvoljava da se kao glumac oprobate u različitim žanrovima.
Nedavno ste se oprobali i u ulozi producenta…
— Delatnost producentske kuće „Arhangel studio“ za sada se uglavnom svodi na servis za ruske produkcije u Srbiji, kako bismo malo više promovisali našu zemlju i pokazali da je to jedno veoma lepo, prijateljsko mesto, gde nisu potrebne vize, gde su dobra hrana, lepe žene i dobar noćni provod. Ali ne samo to, to je jedna sredina, izuzetno pogodna za razvoj aj-ti sektora, prosperitetna sredina koja se stabilizovala, koja je nezavisna, evropska sredina. Lepo je kada možete da odete u Evropu i da se osećate kao deo Evrope i kada odete u Rusiju da kažete: ’Znate. mi smo nezavisni, mi vam nismo uveli sankcije, mi čuvamo tu tradiciju‘. Ta neutralnost je superiorna pozicija bez obzira koliko to bilo teško. Na neki način se osećam ponosnim kada mogu da kažem da sam, uslovno rečeno, slobodan čovek.
Ipak ste u film „Balkanska međa“ malo više umešali prste…
— Taj film je prvi poduhvat gde smo mi nastupili kao koproducenti, što znači da smo ravnopravni partneri sa Rusima koji utiču na sadržaj. Mislim da je to jako važan projekat zato što je jaka produkcija iz Rusije stala iza toga. Njihova prvobitna zamisao je bila da iskažu svoj podvig, kako su ušli na aerodrom u Prištini i brzo sa njega izašli, šta je to što se tamo u tom trenutku dešavalo iza kulisa, koje su ih to političke igre navele da uđu na aerodrom i tako brzo sa njega izađu, kakva je to poruka bila svetu i koliko je to bila zapravo opasna situacija, situacija na granici Trećeg svetskog rata, na granici sukoba između Rusije i NATO-a u tom trenutku. Međutim, kada smo mi ušli kao producentska kuća u taj projekat, moja želja je bila da se u toj ruskoj priči koja se dešava na našoj teritoriji na neki način prikaže i srpska strana. Ne samo stradanje srpskog naroda, već i heroizam tih ljudi koji su boravili dole, a posebno pripadnika MUP-a koji su bili najmanje zaštićeni, bar u odnosu na vojsku koja je imala čitavu infrastrukturu iza sebe. Prvobitno je scenario zamišljen tako da radnja filma prati momenat od kada se naša vojska povukla, i onda sam ja insistirao na tome da ostanu likovi nekih Srba koji su ostali tamo.
Da li Vam je motiv za taj projekat takođe bio jačanje srpsko-ruskih kulturnih veza, ili ima neku dublju političku pozadinu?
— Sve je politika. Sve može da se ispolitizuje. Svestan sam da preuzimam veliki rizik sa ovim projektom i da ću biti na udaru. Meni je želja da ga ceo svet vidi, a videće ga od Los Anđelesa, preko Londona, do Tokija. Film će biti prikazivan manje ili više cenzurisan, ali će ceo svet imati priliku da ga pogleda. Želim da se čuje ta naša priča, da su ljudi nestajali na Kosovu, da smo mi imali DAEŠ pre DAEŠ-a u Evropi, terorističku organizaciju koja je podržana od strane demokratskog Zapada koji se bori za ljudska prava. I te fotografije nestalih ljudi koje vise ispred Skupštine nisu neke puste fotografije… Mi smo kao narod dužni da na neki način makar progovorimo o tome, a to će nam omogućiti bolju pregovaračku poziciju sada kada je pitanje Kosova još vruće i dok još možemo da dejstvujemo.
Ministar za kulturu Vladan Vukosavljević nedavno je izjavio za Sputnjik da bi bio presrećan ukoliko bi u toku naredne godine bio otvoren naš kulturni centar u Moskvi… Koliko je po Vama ta situacija ostvarljiva?
— On i ja smo jednom prilikom pričali o tome. Ja ću to maksimalno podržati, zato što sam boraveći u Rusiji shvatio da Rusi vole našu kulturu i ona im je bliska, međutim oni iz nekog razloga znaju za Milorada Pavića, a ne znaju za Miloša Crnjanskog. Onda sam došao na ideju da se samo ta naša literatura koja je postprisutna u Rusiji sistematizuje na jednom mestu. Preko naših kanala ona može da bude i pravilno plasirana i izreklamirana, kako bi ruski čitaoci koji imaju interesovanja mogli da dođu do srpske literature, mogli da pogledaju srpski film, i da eventualno možda tamo gostuje neka srpska predstava.
