Politička sudbina Roberta Mugabea, višedecenijskog lidera Zimbabvea i najdugovečnijeg predsednika jedne države, zasad je neizvesna. Kakva će ona biti, saopštiće vojska. Mugabe je na vlasti otkad je Zimbabve postao nezavisna država, 1980, kao jedna od najmlađih nezavisnih afričkih država.
Nekadašnji dopisnik agencije Tanjug iz podsaharske Afrike, Borislav Korkodelović, upoznao je Mugabea decembra 1976. u Beogradu.
„Robert Mugabe, tada manje poznati lider revolucije i oslobodilačke borbe u Zimbabveu, koju su oni zvali Čimurenga, došao je u Beograd sa ženevske konferencije, koju su vodili lideri oslobodilačkih pokreta u Zimbabveu sa britanskom kolonijalnom vlašću“, priča Korkodelović.
Današnji Zimbabve se tokom britanske kolonijalne vlasti zvao Južna Rodezija i imao je, u poređenju sa drugim afričkim državama, neuobičajen put ka nezavisnosti.
Za razliku od drugih britanskih kolonija u Africi, bela manjina u Južnoj Rodeziji je 1965, pod vođstvom tadašnjeg kolonijalnog premijera Jana Smita proglasila jednostranu nezavisnost, koju britanska vlada, kao kolonijalni gospodar, nije priznala. Primer Londona sledile su i UN i ostale zemlje sveta.
Smit je svoj režim temeljio na premisi da nije dobro da se uvede vladavina većinskog crnačkog stanovništva (belci su u Južnoj Rodeziji činili oko 5 odsto stanovništva) i za to navodio primere Ugande, Tanzanije, Gane i Nigerije, koje su se, po sticanju nezavisnosti, rvale sa teškim političkim problemima.
Ovakav postupak političkih predstavnika bele manjine doveo je do otpora crnog stanovništva. Džošua Nkomo osnovao je Zimbabveansku afričku nacionalnu uniju (ZAPU) i otpočeo oružani otpor.
Mugabe, koji je po profesiji bio učitelj, kritikovao je Smitov režim i još pre proglašenja nezavisnosti, 1964, bio optužen za pobunu i osuđen na deset godina zatvora. Kada je pušten sa robije 1974, otputovao je u Mozambik i osnovao ZANU (Zimbabveansku afričku nacionalnu uniju), pokret koji je, tokom Čimurenge manjinski pokret otpora.
Kao lider ZANU, koji je danas vladajuća partija u Zimbabveu pod imenom ZANU—PF, pojavio se 1976. u Beogradu.
„Tada se Mugabe pojavio na konferenciji za štampu u jednoj maloj prostoriji, negde pri vrhu hotela Jugoslavija, koja je bila nezagrejana i svi smo sedeli u zimskim kaputima. On je prosto drhtao od hladnoće, na sebi je imao jedan vrlo skroman kaput i vrlo skromno se ponašao. Ono što je odmah ostavilo veliki utisak na mene bio je njegov savršeni engleski jezik. On je neposredno pre toga bio oslobođen iz zatvora, gde je završio nekoliko svetskih fakulteta dopisnim putem. Ima pet-šest diploma različitih fakulteta. Tako je prekraćivao vreme u zatvoru“, kaže Korkodelović.
Posle ove prve posete, Mugabe je još najmanje jednom posetio Jugoslaviju pre nego što je Zimbabve izvojevao nezavisnost. O njegovoj drugoj poseti postoji legenda, prema kojoj se tada susreo sa jugoslovenskim komunističkim diktatorom Josipom Brozom Titom.
Mugabe je Tita, kaže legenda, zamolio da utiče na Veliku Britaniju i ostale velike sile da se Zimbabveu što pre prizna nezavisnost. Tito je obećao pomoć i nekoliko meseci kasnije, 21. decembra 1979. zaključen je ugovor u Lankaster hausu u Londonu, kojim je Zimbabveu priznata nezavisnost.
Za predsednika prelazne vlade imenovan je biskup Abel Muzoreva koji je predstavljao patriotski front, organizaciju koja je objedinjavala dva pokreta otpora — ZANU Roberta Mugabea i ZAPU Džošue Nkomoa.
Međutim, u trenutku kada je Korkodelović upoznao Mugabea, ovaj još nije bio rang političara koji bi se sreo sa tadašnjim jugoslovenskim diktatorom.
Mugabe se tada sreo sa zvaničnicima Jugoslovenskog komiteta za pomoć oslobodilačkim pokretima i žrtvama imperijalističke agresije, koji je bio deo Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ), preko koga je Jugoslavija slala pomoć raznim oslobodilačkim i revolucionarnim pokretima u svetu.
Na aktivnosti ovog Komiteta često su se žalile kolonijalne sile, optužujući Jugoslaviju za pružanje pomoći terorističkim organizacijama. Jugoslovenske vlasti pravdale su se time da preko Komiteta građani samoinicijativno šalju humanitarnu pomoć. Tako se ovaj komitet može smatrati pretečom današnjih nevladinih organizacija, preko koga je komunistička Jugoslavija širila svoj uticaj.
„U to vreme, Mugabe je bio broj dva. Njegov oslobodilački pokret bio je iza šire priznatog pokreta koji je predvodio njegov politički rival i stariji političar Džošua Nkomo, i koji je bio poznat kao ogroman čovek od nekih 150 kilograma. On je, u stvari, uživao veću podršku Jugoslavije“, kaže Korkodelović.
Dok je Mugabe bio premijer, Nkomo je skrajnut zbog toga što je dolazio iz manjinskog plemena Ndebele, dok je Mugabeovo pleme Šona, kako Korkodelović kaže, dominantno. To je Mugabeu omogućilo stalne pobede na izborima, s obzirom na to da se u Zimbabveu glasa prema plemenskoj pripadnosti.
Odnosi dva političara stalno su se pogoršavali, a između 1982. i 1985. ubijeno je oko 10.000 pripadnika Nkomovog plemena. Tada Mugabe i Nkomo sklapaju sporazum i Nkomo od 1987. do svoje smrti 1999. vrši dužnost potpredsednika Zimbabvea.
Te 1976, kada je Korkodelović upoznao Mugabea, Nkomo je uživao podršku SSSR-a, dok je Mugabe iza sebe imao Kinu, kaže on.
„U tom trenutku Kina je još bila pod uticajem maoističke politike o pobunama i ustancima u zemljama Trećeg sveta, naročito u zemljama pod kolonijalnom vlašću, i Jugoslavija u tom trenutku nije toliko podržavala tu liniju, ona je nastojala da ide nekim trećim putem, po mom mišljenju bliži sovjetskoj verziji, koja je više išla na neke pregovore, manje na revolucionarna i oružana sredstva, mada je i Sovjetski Savez veoma podržavao oslobodilačke pokrete, ali taj sukob u međunarodnom radničkom pokretu između Kine i SSSR-a veoma se odražavao na terenu u Africi, i to se prosto osećalo u susretima sa diplomatama i sa kolegama novinarima sa jedne i druge strane“, kaže Korkodelović.
Korkodelović je bio, kako kaže, među prvima koji je Mugabea intervjuisao posle prvih slobodnih izbora u Zimbabveu 1980, na kojima je Mugabe ubedljivo pobedio.
„Bio sam pozvan, zajedno sa ekipom Televizije Zagreb da dođem u njegovu vilu, gde su nas sačekali on i njegova prva supruga Sali i, u jednoj veoma opuštenoj atmosferi, on je nama izdiktirao rezultate izbora koji su bili uveliko u njegovu korist i koji su se posle pokazali tačni. Posle sam ga viđao još nekoliko puta. Prisustvovao sam tom veličanstvenom događaju, kada je proglašavana nezavisnost na stadionu Rufaro u Harareu, gde je pevao, između ostalih i Bob Marli. To su stvarno bili nezaboravni trenuci“, kaže Korkodelović.
Međutim, Korkodelović pominje i tamnu stranu Mugabeove borbe za nezavisnost Zimbabvea. Po diplomatskoj i novinarskoj zajednici u podsaharskoj Africi bilo je, kako kaže, mnogo spekulacija o tome da li Mugabe, možda, likvidira svoje rivale iz oslobodilačkog pokreta, naročito vojne komandante.
Korkodelović navodi primer zapovednika vojnog krila Mugabeovog ZANU, Džošaje Tongogare, koji je navodno poginuo u saobraćajnoj nesreći decembra 1979. Tongogara je, kaže Korkodelović, bio elitni oficir, obučavan u Kini i sumnjalo se da je saobraćajna nesreća zapravo ubistvo koje je organizovao Mugabe kako bi se oslobodio glavnog takmaca za vođstvo nad pokretom i Zimbabveom.
Korkodelović takođe navodi i Mugabeovu, kako kaže, netrpeljivost prema belcima. Jugoslovenski novinari to nisu osećali u kontaktima s njim, ali u svojim propagandnim nastupima iskazivao je mržnju prema belim farmerima i zapadnom svetu, što je zadržao i do danas, kaže Korkodelović.
