Kada su 1903. srpski oficiri krenuli da sa prestola svrgnu kralja Aleksandra Obrenovića, vojsci su govorili da je kraljica Draga Mašin napala kralja zbog prestola i da vojska ide da zaštiti kralja.
Slično je zazvučalo saopštenje zimbabveanskog general-majora S. M. Mojoa, koji je u jutarnjim satima objavio da su Odbrambene snage Zimbabvea pokrenute kako bi sprečile „kriminalce oko predsednika da izazivaju ekonomske i društvene patnje“.
Mojo je rekao da na delu nije državni udar, da su predsednik Robert Mugabe i njegova porodica živi i zdravi i da se nalaze na sigurnom.
„Ovo nije preuzimanje vlasti. Ono što vojska radi je pacifikovanje političke, ekonomske i društvene situacije“, dodao je Mojo.
Međutim, nedugo zatim počele su da kruže informacije da je Robert Mugabe razgovarao sa vojskom i da je spreman da se odrekne vlasti u zamenu za slobodu svoje supruge Grejs, koja je, prema rečima dugogodišnjeg Tanjugovog dopisnika iz podsaharske Afrike Borislava Korkodelovića, jedan od razloga za intervenciju vojske.
Iz vladajuće zimbabveanske partije ZANU—PF stigao je tvit, putem koga je objavljeno da je za privremenog predsednika Zimbabvea proglašen dugogodišnji Mugabeov saradnik Emerson Munangagva.
Razloga za puč protiv Mugabea ima mnogo, kaže Korkodelović — od nezadovoljstva ekonomskom situacijom, preko nezadovoljstva ponašanjem predsednikove supruge, od sukoba unutar vladajuće ZANU—PF do stranog mešanja.
Privreda Zimbabvea je devastirana Mugabeovim odlukama o nacionalizaciji kompanija i podeli zemlje, navodi Korkodelović. Nakon svega, privredna aktivnost je gotovo zamrla, a hiperinflacija, možda veća i od one jugoslovenske, zahvatila je zemlju. Prema navodima agencije Blumberg, oko 95 odsto radne snage Zimbabvea je nezaposleno, a oko tri miliona ljudi napustilo je Zimbabve.
Međutim, s obzirom na to da privredna kriza traje od devedesetih godina, ona ne može da bude neposredni povod za intervenciju. Ono što je povod za intervenciju je, kako Korkodelović kaže, duboki rascep koji se pojavio unutar vladajuće ZANU—PF partije.
Na jednoj strani se nalazi Mugabeova supruga kao predsednica ženske partijske organizacije, na drugoj omladinska organizacija, a na trećoj tvrdolinijaši na čelu sa Emersonom Munangagvom, koji je, izgleda, iz sukoba izašao kao pobednik.
Sedamdesetpetogodišnji Munangagva jedan je od najbližih Mugabeovih saradnika još od vremena borbe Zimbabvea za slobodu.
„On je čovek bezbednosnih struktura. Njegov nadimak je Krokodil, tokom rata za nezavisnost bio je poznat po diverzantskim akcijama. Prošao je kroz sve strukture tokom vlasti nezavisnog Zimbabvea. Bio je i ministar pravde i ministar državne bezbednosti, predsednik parlamenta. Znači, čovek od Mugabeovog dubokog poverenja. Za razliku od Mugabea, koji je vrhunski intelektualac, Munangagva nema formalno obrazovanje i nije se isticao nekim intelektualnim pogledima“, kaže Korkodelović.
Do pre nedelju dana Munangagva je obavljao dužnost potpredsednika Zimbabvea, a potom se potpuno ogolio sukob između njega, kao mogućeg Mugabeovog naslednika i Grejs Mugabe.
„Emerson Munangagva je zajedno sa porodicom morao da pobegne u Južnu Afriku. Bez problema je to uradio, u Južnoj Africi primljen i normalno i benevolentno tretiran i to mi govori da Južna Afrika pozitivno gleda na ovakav razvoj događaja u Zimbabveu“, objašnjava Korkodelović.
Da se radi o unutarpartijskom sukobu kaže i Albert Hamatšin, naučni saradnik na Institutu za afričke studije Ruske akademije nauka. Dok Munangagvea podržavaju veterani oslobodilačkog rata, Grejs Mugabe ima podršku mlađih partijskih kadrova, kaže Hamatšin.
Munangagveove pristalice su, pošto je zimbabveanski potpredsednik napustio zemlju, rešile da deluju proaktivno i da preuzmu inicijativu u svoje ruke.
„Oni iz sve snage pokušavaju da ubede svetsku javnost da je ono što se dešava u Zimbabveu potpuno legitimno. Pošto je Mnangagva u nekom smislu naslednik Mugabeoeve politike, ne verujem da se ovde radi o nekom spoljnom faktoru. Trebalo bi istaći da je nakon što je dobio otkaz Mnangagva je pobegao u Južnu Afriku, gde je, verovatno, dobio od zvaničnika garancije da Johanesburg neće tumačiti dešavanja u Harareu kao državni udar. U afričkom političkom diskursu državni udar ima jako lošu konotaciju. Zimbabve je članica Južnoafričke razvojne zajednice, koja, kao uostalom i Afrička unija, ne sarađuje sa vladama koje su došle na vlast uz pomoć puča“, objašnjava Hamatšin.
Korkodelović, kao razloge zbog kojih je Južna Afrika zainteresovana za promenu režima u Harareu, navodi i odnos prema porodici Mugabe. Poslednji skandal koji je izazvala Grejs Mugabe u Johanesburgu mogao bi da bude kap koja je prelila čašu u odnosima dva podsaharska suseda.
Pre nekoliko meseci Grejs Mugabe došla je u Johanesburg kako bi odvojila svoje sinove od uticaja jedne poznate južnoafričke pevačice. Njih dve su se potukle na ulicama južnoafričke prestonice, posle čega je Grejs Mugabe morala da se vrati u svoju zemlju.
Zimbabve i Južnu Afriku, osim zajedničke borbe protiv kolonijalizma i bele supremacije, povezuju i ekonomski odnosi, i Južna Afrika podržava spoljnu politiku Zimbabvea. Stotine hiljada Zimbabveanaca radi u Južnoj Africi, kaže Korkodelović.
Međutim, Južna Afrika, prema Korkodelovićevim rečima, ima razvijen demokratski sistem u kojoj sve rase koje žive u njoj imaju jednaka prava.
„Ta zemlja smatra se, zajedno sa Nigerijom i Egiptom, predvodnikom afričkog kontinenta. Ona se osećala postiđeno zbog svega što se dešava u Zimbabveu“, kaže Korkodelović.
Još jedna država je zainteresovana za sudbinu Zimbabvea i Roberta Mugabea — Kina. Veze Mugabea sa Kinom datiraju još iz vremena borbe za slobodu. Mugabe je tada bio lider manjeg pokreta otpora, koji je podržavala KP Kine, dok je većinski pokret podržavao SSSR.
Zbog te poluvekovne tradicije, ali i zbog sve većeg kineskog prisustva nakon sticanja nezavisnosti, Zimbabve i Kina imali su, kako Korkodelović kaže, izvanredne odnose.
Kina je ekonomski prisutna u Africi, pa i u Zimbabveu kroz više infrastrukturnih investicija i svesna je budućeg ekonomskog značaja Afrike.
„Za nju je Afrika veoma značajna, za nju je i Zimbabve veoma značajan, i zbog prošlosti, i zbog sadašnje ekonomske saradnje, tako da joj je veoma bitno da stvari u Zimbabveu ostanu mirne, da ostanu, otprilike, kakve su sada, da ne bude nekih velikih lomova. Mislim da će Peking prihvatiti normalno novonastalu situaciju, da neće imati neke velike primedbe“, kaže Korkodelović.
Prema Hamatšinovom mišljenju, Zimbabve će nastaviti politiku privlačenja investicija sa istoka.
„To je politika ’luk ist‘, koju je svojevremeno započeo Mugabe, nakon što je Zapad uveo sankcije protiv njegove zemlje. Međutim, novo rukovodstvo će pokušati da normalizuje odnose i da obnovi saradnju sa Zapadom, koja je bila narušena poslednjih godina“, zaključuje Hamatšin.
