Pregovori u okviru pravoslavno-katoličke komisije o Stepincu vode se već dugo, a uprkos želji srpske strane da do tih dokumenata dođe, mislim da se to u skorije vreme ipak neće desiti, smatra dr Suzana Rajić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, koja je kao prva žena sa ovih prostora dobila dozvolu za ulaz u ovu instituciju obavijenu velom misterije.
Rajićeva u emisiji „Sputnjik intervju“ kaže da je Katolička crkva pokazala uzdržanost u ovom slučaju i nije se izjašnjavala, štiteći se svojim posebnim zakonima i pravilima, zbog čega dokumenta ne može da dâ na uvid.
„Trenutno ograđivanje Svete stolice od Stepinca i njegovih dela i nepristajanje da se njegova kanonizacija sprovede govori da neće biti dostupa toj građi. Oni žele da zadrže to pitanje, da ne podgrevaju nade u Hrvatskoj i tim činom odlože otvaranje dokumenata. Srpska strana je izuzetno zainteresovana da ti dokumenti ugledaju svetlost dana, ali Vatikan se u ovom trenutku drži uzdržano, ne srlja ni prema Stepincu bezrezervno i ja mislim da je to dokaz da neće biti dokumenata koja svedoče o ulozi i delovanju Stepinca tokom Drugog svetskog rata“, navodi naša sagovornica.
Kako objašnjava, od države kakva je Vatikan, ne može se ni očekivati da otvara ta dokumenta, jer je reč o jako spornim pitanjima koja mogu da izazovu negativne posledice na prostorima na kojima živimo.
Rajićeva je u arhivima Vatikana istraživala dokumenta vezana za kraljicu Nataliju Obrenović, čija intrigantnost, kako primećuje, leži delom i u tome što je promenila veru i prešla iz pravoslavlja u katoličanstvo.
Naša sagovornica, koja je izučavala život Natalije Obrenović i u ruskim arhivima, ističe da joj je veliku pomoć u omogućavanju da radi u vatikanskim arhivima pružio beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar.
U arhivu je, kaže, pravilo da što se ide više ka savremenom dobu, to je pristup dokumentima teži, pa tako i sve vezano za kraljicu Nataliju.
„Građa je dostupna korisnicima u originalu i ja sam pogledala njena pisma, pisma srpskih ministara, vladara, komunikacije sa papskom stolicom. Nisam uspela da pogledam zaostavštinu u kojoj su verujem memoari kraljice Natalije koje je ona pisala u poznim godinama života“, precizira Rajićeva i dodaje da se moraju poštovati pravila kuće koja vam je ukazala poverenje da u njoj radite.
Pravila su, kaže, jasna: dostupna je samo građa koja je stigla u arhiv zaključno sa 1939. godinom.
Objašnjavajući zašto je kraljica prešla u katoličanstvo, podseća da se Natalija, koja je bila kći ruskog pukovnika i moldavske princeze, udala sa 16 godina i došla u Srbiju, gde je imala više problema i stresova nego srećnih trenutaka. Prekretnica je nastala kada se razvela od kralja Milana, a nju je pogodilo što je taj razvod izrekla Pravoslavna crkva koja je stala na stranu vladara.
Ona nije priznavala razvod i smatrala je da je to nezakonit čin, a nije se pomirila ni sa činjenicom da će biti bivša kraljica bez ikakve uloge. Kada je maloletni Aleksandar preuzeo vlast 1. odnosno 13. aprila po novom kalendaru 1893. godine, tu joj je već prekipelo. Ima pisama u kojima ona kaže da joj je dosta, da nema utehe u Pravoslavnoj crkvi, da je razočarana i to je posle pisala i kardinalu i papi, nastavlja Rajićeva i zaključuje da su smrću kralja Milana i prelaskom Natalije u katoličanstvo sasečeni koreni dinastije i potpuno očekivano je bilo pitanje trenutka kad će dinastija pasti.
Rajićeva se osvrnula i na testament Natalije Obrenović. „Neobična je situacija da majka nasleđuje sina, utoliko je zanimljivije da je ona do smrti radila na uvećanju tog kapitala i zato je njen testament zanimljiv. Ima nekih naznaka da je ona ulagala i u izgradnju francuskih brzih pruga, u hartije od vrednosti na raznim mestima koje su pravilno uložene davale, a možda i još daju prinos“, konstatuje naša sagovornica i dodaje da postoje Natalijini naslednici koji imaju sudska rešenja.
Proučavajući te dokumente, Rajićeva je stekla uvid u odnose između Srbije i Katoličke crkve u tom istorijskom periodu. Kako kaže, pogotovo posle Berlinskog kongresa učestala je prepiska o položaju katolika u Srbiji. Pregovori se obavljaju 20 godina bez prestanka sa promenom svake Vlade, vlasti u Srbiji ili u Vatikanu, započinju se, nastavljaju se i ide se dalje korak po korak.
„Moramo reći da su strani predstavnici u Srbiji u Beogradu, pre svega austrougarski i italijanski, dosta lepo i vispreno štitili srpsku Vladu, dokazujući da su prava katolika obezbeđena, da nisu ugrožena. U tom smislu, možda je i pritisak spolja bio malo slabiji. Naravno, imamo u vidu i činjenicu da je stav kralja Milana bio da može doći do neke konvencije, ali ne do konkordata, do klasičnog ugovora crkve i države. To je pravdao činjenicom da u Srbiji ima malo katolika i da njihov broj opada, a zapravo je u pozadini toga stajala obazrivost da Srbija ne dođe u još veću zavisnost od papskog nuncija u Beču“, smatra gošća Sputnjik intervjua.
Zanimljivo je, dodaje ona, da se Vatikan nije javno izrazio o proglašavanju Srbije kraljevinom, uslovljavajući u neku ruku taj čin daljim pregovorima i konkordatom između Srbije i Vatikana. „To je bio jedan vid pritiska da se Srbija življe angažuje i da poradi na ovom pitanju, pa je onda uzet model konkordata između Crne Gore i Vatikana iz 1886. godine. Srbija je odbila i taj model, a onda je 10 godina kasnije napravila svoj model. Pregovori su urodili konkordatom iz 1914. godine, koji, zbog izbijanja rata, nikad nije stupio na snagu“, podseća profesorka Rajić.
