Sastanak ruskog i američkog predstavnika u Beogradu o raspoređivanju međunarodnih snaga u Ukrajini završen je skromnim napretkom. Strane su se saglasile u tri od 29 tačaka.
To nije mnogo, ali tri je bolje od nule, prokomentarisao je posle sastanka pomoćnik ruskog predsednika Vladislav Surkov, koji se u Beogradu sastao sa specijalnim predstavnikom SAD za Ukrajinu Kurtom Vokerom.
Tako skroman napredak u razgovorima znak je da je jaz između dve strane još dubok, kaže nekadašnji ambasador u Belorusiji Srećko Đukić. Pred pregovaračima je još mnogo posla.
Mogućnost približavanja stavova Vašingtona i Moskve, prema njegovim rečima, uslovljena je problemima u kojima se nalazi Bela kuća, zbog hajke koja se vodi protiv američkog predsednika Donalda Trampa zbog njegovih navodnih ruskih veza iz izborne kampanje.
„Ono što daje neku nadu jeste da su pregovori na tragu Minskih sporazuma i da Minski sporazumi nemaju alternativu. Međutim, ukrajinska strana ništa ne čini da sprovede barem jednu ključnu stvar iz tih sporazuma. To su one političke stvari u pogledu Ustava, u pogledu izbora i relaksacije odnosa sa Donjeckom i Luganskom. Tu Ukrajina ništa ne čini i ako ne bude napretka između Rusije i SAD kod nas, postoji realna opasnost da dođe do pogoršanja stanja na terenu jer iduće godine Ukrajina ulazi u predizborne igre i kombinacije i tu, oko nekog popuštanja, ne mogu da poverujem da Porošenko može nešto da učini“, objašnjava Đukić.
To što Amerika ima različite stavove od Rusije povodom ukrajinske krize, čisto je politički manevar Vašingtona, jer ne želi da prizna politički poraz u Ukrajini, smatra glavni urednik moskovskog portala „Politička Rusija“, Ruslan Ostaško.
Zbog toga Sjedinjene Američke Države nisu voljne da se saglase sa ruskom, pa ni sa nemačkom koncepcijom, sa kojom se Moskva slaže. Prema nemačkom predlogu, mirotvorci bi bili raspoređeni na čitavoj teritoriji Donbasa.
„Zato govore da imaju svoje viđenje rešavanja pitanja. To što nisu u potpunosti pristali na rusku koncepciju, vidim kao posledicu toga što se Putin i Tramp ipak nisu susreli u Vijetnamu. Samo su dali zajedničku izjavu o Siriji u kojoj je američki predsednik u suštini priznao pobedu Rusije u tom smislu. Stoga se nadam da će kroz neko vreme doći i do slične izjave povodom Ukrajine“, kaže Ostaško.
Vašington će na kraju ipak prihvatiti predlog Moskve, uključujući i nemačke predloge, smatra on i predviđa da će se to dogoditi u naredna tri meseca. Međutim, ne treba očekivati da će se to dogoditi bez, kako kaže, političkih igara.
Kijev je obradovan sadašnjim američkim stavom, jer Amerika nije, kako Ostaško kaže, automatski prihvatila ruske predloge. Međutim, kasnije će biti teško objasniti ukrajinskim nacionalistima da će im mirotvorci otežavati posao na terenu.
U rusko–američkim pregovorima, Beograd je postao svojevrstan most između Moskve i Vašingtona, a da li će u srpskoj prestonici doći do približavanja stavova dve supersile i biti postignuto mirovno rešenje za Ukrajinu, ne zavisi od Beograda, već od političke volje dve strane, navodi Đukić.
„Očito da mesto odgovara pregovaračima i da oni nastavljaju (pregovore u Beogradu), barem iz njihovog saopštenja tako proizilazi. Prema tome, to je jedno pogodno mesto i opšte je poznato u međunarodnoj praksi i diplomatiji, ako mesto odgovara stranama koje pregovaraju, one to mesto ne menjaju bez neke krajnje neophodnosti“, kaže Đukić.
Beograd može da postane mesto u kojem može da se postigne mir u Ukrajini, ali od Srbije ništa ne zavisi. Beograd samo pruža tehničku podršku pregovaračkim stranama, dodaje on.
Srbija od toga što se na njenom terenu vode pregovori dve supersile može da izvuče koristi, kaže Đukić.
„Jedna sofisticirana diplomatija to može lepo da iskoristi, ali sa tim ne treba ni mnogo mahati. Treba uvek nuditi dobre usluge, dobru volju, davati sve potrebne tehničke mogućnosti, bezbednost, tajnost kontakata, dolaska, odlaska, servis koji je potreban za takvu vrstu krajnje osetljivih i delikatnih pregovora. To će se pozitivno reflektovati, koristili mi to ili ne, ali mislim da bi trebalo biti obazriv koliko se treba sa tim hvaliti u javnosti“, oprezan je Đukić.
Ni druge zemlje u kojima se vode pregovori slične vrste, kao što su Švajcarska ili Belorusija, u kojoj su postignuti Minski sporazumi, ne ističu svoje uloge u tim pregovorima. Belorusija je poslednjih godina pokušala da se pozicionira kao „istočnoevropska Švajcarska“, kao zemlja posrednik u raznim konfliktima, pretežno onim evroazijskim. Belorusiji je u tome pomogla i činjenica da se u Minsku nalazi i sedište jedne međunarodne organizacije — Zajednice nezavisnih država.
Međutim, mora se imati u vidu da je Belorusija ruski teren, ta zemlja ima posebne veze sa Rusijom, članica je ODKB-a, pod ruskim je kišobranom, kaže Đukić.
„Belorusija je odigrala jako pozitivnu ulogu u održavanju sastanaka Minsk 1 i Minsk 2. Tu je zaista bila ključna uloga Belorusije i ona sada igra ulogu u održavanju kontaktnih grupa i radnih sastanaka između Donjecka, Luganska i Kijeva na različitim nivoima. Tako da je ovo američka ideja, da se ovi pregovori izvuku iz Belorusije, da ipak ne budu, kako oni smatraju, na terenu Rusije“, zaključuje Đukić.
Značaj Beograda će sve više rasti, predviđa Bogdan Bespaljko, član Saveta za međunarodne odnose u okviru administracije predsednika Putina, jer su ga obe strane izabrale za mesto sastanka.
Za Rusiju je Beograd prestonica tradicionalno prijateljske države kojoj će Moskva uvek pružati podršku, dok za Vašington Beograd predstavlja mogućnost da se izbegne prisustvo Amerikanaca na teritorijama koje se jednoznačno, prema njihovom mišljenju, nalaze pod ruskim uticajem, kao što je Belorusija, smatra on.
„Uz sve rečeno, susret u Beogradu se može tumačiti kao određeno bankrotstvo minskog i normandijskog formata. Minski sporazumi, na čijem postizanju su radile Rusija, Nemačka, Francuska i Ukrajina, još su na snazi, ali je problem što tamo nema američkog potpisa“, kaže Bespaljko.