Potom su i na zvaničnoj večeri lidera G20 nasamo razgovarali još sat vremena. Svi koji iskreno priželjkuju mir u svetu u ovome su videli znak koji ohrabruje. Međutim, umesto da počnu da se popravljaju, američko-ruski odnosi su i posle hamburškog susreta dvojice lidera nastavili da se pogoršavaju.
Bilo je najavljeno da će novi zvanični susret Trampa i Putina biti upriličen u petak u Vijetnamu, na samitu APEK-a, organizacije za ekonomsku saradnju zemalja azijsko-pacifičkog regiona. Na letu američke delegacije za Vijetnam, međutim, samo nekoliko minuta pred sletanje u Danang, portparolka Bele kuće Sara Sanders saopštila je da od tog sastanka, u zvaničnom obliku, nema ništa, tobože zbog toga što dvojica predsednika nisu uspela da usaglase svoje rasporede; otuda se susret dvojice predsednika sveo na usputni razgovor prilikom ceremonije fotografisanja, posle koga je doduše usledilo zajedničko i pozitivno intonirano saopštenje o Siriji koje su usaglasili šefovi diplomatije Sergej Lavrov i Reks Tilerson; saopštenje nenajavljeno i neočekivano, što samo pojačava utisak da je sve urađeno, bezmalo, kriomice…
Ko je sprečio Trampa da se sastane s Putinom u zvaničnijem i sadržajnijem formatu, uprkos tome što je još pre nedelju dana on javno izrazio spremnost za to i pride istakao potencijalnu važnost tog susreta? I kakvu budućnost američko-ruskih odnosa najavljuje već i sama činjenica da se dvojica lidera nisu sastala u zvaničnom formatu iako se nalaze na istom mestu i u isto vreme?
U „Novom Sputnjik poretku“ o ovim su pitanjima govorili analitičar Stefan Karganović i saradnik Instituta za evropske studije Stevan Gajić.
„Sputnjikovi“ sagovornici ne veruju objašnjenju Bele kuće da je gust raspored sprečio zvanični susret dvojice predsednika.
„Mnogo više verujem objašnjenju koje je ponudio Sergej Lavrov, a on je rekao da, po njegovom mišljenju, neko – a mislim da je to aluzija na američku duboku državu – lišava američkog predsednika mogućnosti da koristi svoje predsedničke prerogative. To je vrlo surova ali surovo tačna konstatacija“, kaže Karganović i napominje da je ovo „situacija koja zabrinjava jer Rusija, koja se oseća egzistencijalno ugroženom, s druge strane ne vidi ’partnere‘ koji su sposobni za dogovor, pa čak nisu voljni ni da razgovaraju“.
Ipak, ruska strana iskazala je uoči puta u Vijetnam jasnu spremnost za održavanje zvaničnog sastanka dvojice predsednika. Jurij Ušakov, Putinov saradnik, izjavio je „spremni smo za sadržajan bilateralni sastanak, o čijem se održavanju razgovaralo puno puta do sada“, a slična je poruka stigla i od ministra Lavrova: „Čujemo izjave Donalda Trampa da planira da se sastane s predsednikom Putinom, i predsednik Putin je spreman za to. Amerikanci to znaju“.
„Saopštenje Bele kuće je očigledno nemušto“, komentariše Stevan Gajić tvrdnju američke strane o razlozima otkazivanja formalnog susreta dvojice predsednika.
Kako bi izgledali američko-ruski odnosi da je pobedila Hilari?
„Tramp je, u suštini, od prvog dana razoružan, nalazi se pod strašnim udarom i pravom makartističkom histerijom i pritiskom koji za sve okrivljuje Rusiju, a njega tretira kao ruskog agenta. Kao takav, i ako stvarno želi nešto da promeni, nalazi se pod lupom javnosti koja je okrenuta protiv njega, i svaka njegova inicijativa je dočekana na nož. On nema saveznike u Kongresu čak ni u svojoj Republikanskoj partiji, i zbog toga su njegove mogućnosti u spoljnoj politici sasvim ograničene“, objašnjava Gajić i podseća na smene nacionalnog savetnika za bezbednost Majkla Flina i šefa kabineta Rajnsa Pribusa, koje su zamenili antiruski jastrebovi H. R. Mekmaster i Džon Keli.
Zašto je sada sprečen susret Putina i Trampa, čak i po cenu da američki predsednik ispadne neozbiljan pred čitavom svetskom javnošću, jer je upravo on prvi javno spomenuo želju da se sastane s Putinom u Vijetnamu?
Gajić to povezuje s novim krugom zaoštravanja na Bliskom istoku i mogućnošću izbijanja rata između Saudijske Arabije i Izraela s jedne, odnosno libanskog Hezbolaha i Irana s druge strane, „a to bi zapravo bio posredni sukob SAD i Rusije. Zbog toga, mislim da američka administracija – ne i Tramp lično – ne želi da se dogodi otopljavanje odnosa na simboličkom nivou“.
U sredu 8. novembra navršilo se godinu dana od neočekivane Trampove izborne pobede. U svetlu njegovih neispunjenih obećanja o popravljanju odnosa s Rusijom, postavlja se pitanje kako bi izgledali američko-ruski odnosi da je pobedila Hilari Klinton? Da li bi bili bolji, ili su čak i Trampova neispunjena obećanja bolja od onoga što je obećavala pobeda Klintonove?
Ima li nade da će odnosi Rusije i Amerike biti popravljeni?
„Da je pobedila Klintonova američko-ruski odnosi sigurno ne bi bili bolji. Štaviše, blokiranje Trampa u vršenju njegovih predsedničkih prerogativa dovelo je do usporavanja procesa konfrontacije s Rusijom, a toga ne bi bilo da je Klintonova pobedila. Drugim rečima, mislim da bi, da je Hilari Klinton predsednica Amerike, situacija bila još zategnutija, još gora“, smatra Stefan Karganović.
Ima li nade da će odnosi Rusije i Amerike biti popravljeni? Šta treba da se dogodi da bi došlo do toga? Ili će trend daljeg pogoršanja biti nastavljen?
Sagovornici „Novog Sputnjik poretka“ nisu optimisti.
„Namera struktura u Vašingtonu je da konfrontacija bude još i produbljena,“ ocenjuje Stevan Gajić. „Barem od 2012. mi živimo u atmosferi novog Hladnog rata, i njegov kraj se sada ne nazire. Trampova pobeda je delovala kao mogućnost promene čitave paradigme, ali to se nije dogodilo.“
Stefan Karganović: „Ne vidim trend koji bi vodio poboljšanju odnosa Amerike i Rusije. Naprotiv, vidim veoma zabrinjavajuće znake da idemo ka narastajućoj konfrontaciji“.
