Dejvid Mekalister je nedavno rekao da će, ipak, o našem ulasku u EU odlučivati samo zemlje Unije (pokušavajući time da dezavuiše američke emisare u Srbiji), ali je zanimljivo i da se vreme naše moguće integracije menja iz dana u dan. Srbija se nalazi u čudnoj situaciji — što je manja podrška evropskom putu, Evropa je sve raspoloženija da smanji rokove za pristup. Poslednje izjave evroppskih zvaničnika sve više zbunjuju, tim pre što se ukrštaju i sa stavovima njihovih američkih kolega, koji su daleko rigidniji i postavljaju uslove o kojima Evropa, bar zvanično ne govori. To za Sputnjik govori docent doktor Srđan Perišić.
— Evropska unija, Brisel i NATO imaju jedinstven cilj, a to je da ovaj prostor — kako ga pogrešno zovu, Zapadni Balkan, jer Srbija nije nikad bila na zapadu Balkana, već u centru — da njegove zemlje postanu ravnopravne članice Zapadnog sveta. Pritiskaju nas da konkurišemo, očekuju da molimo da postanemo članica EU i tako nas drže na distanci od Rusije. Plan Zapada jeste samo da ovaj region uđe u NATO.
Da li je NATO članstvo predvorje EU?
— To je bilo za neke druge države, za Rumuniju, za Bugarsku.
Kakav je konkretno plan za balkanske zemlje?
— Žele da od Makedonije, Srbije, Crne Gore, BiH i Albanije formiraju poseban savez, uniju Zapadnog Balkana, koja će biti pod ekonomskom kontrolom Brisela ali neće imati punopravno članstvo u EU. Bićemo treći prsten. Posle formiranja vlade u Berlinu, EU će morati da se redefiniše ali proširenja na države-članice koje otvaraju neka poglavlja neće biti. Prvi prsten ili jezgro, biće osnivači EU — Nemačka, Francuska, zemlje Beneluksa, eventualno Italija i Slovenija sa Austrijom. Drugi prsten čine ostale članice. Treći krug su zemlje Zapadnog Balkana, ali će kopča sa Briselom biti samo u smislu da ispunjavaju ekonomske naloge. Bićemo prostor za plasiranje zapadne robe, ali proizvodnja neće postojati. Druga posledica je da će nas tako ekonomski, politički i bezbednosno odvojiti od Rusije. Za nas je predviđeno da uđemo u NATO i da time budemo vojno odvojeni, to je za njih dovoljno.
Kako planira Srbija da uđe u NATO? O kojoj godini pričate?
— Između dve i pet godina. Prvo planiraju da učlane naše okruženje i da nas time zaplaše. Oko 80 odsto građana Srbije jasno je protiv učlanjenja Srbije u Alijansu i oni žele da im promene stav, to je cilj, a to ne može preko noći. Ići će korak po korak i smatraju da će taj otpor za nekoliko godina sa 80 odsto smanjiti ispod 50 procenta.
Da li mislite da je stvarno moguće da to urade?
— Ubeđeni su u to. Letos su tražili od Vlade Srbije, od predsednika Srbije da se u medijima afirmativno govori o NATO-u. To je bio prvi korak. Ne znam koji je bio odgovor Vlade i Aleksandra Vučića i da li oni to mogu ali je to bio jasan zahtev Hojta Jija. On je tražio da se od septembra ili oktobra počne sa afirmacijom NATO-a, kako je on najbolji i kako može da pruži bezbednost svim državama-članicama.
U tom smislu smeta im i Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu?
— Naravno, smeta im ta neutralnost. Trenutno smo svedoci promene međunarodnog poretka, on više nije jednocentričan sa vodećom ulogom SAD, njihova ekonomska, politička i bezbednosna moć je u opadanju. To možemo da kažemo i za njihovu meku moć, nisu više zanimljivi i u kulturnom svetu. Svesni su toga, ali ne žele da priznaju i svim silama nastoje da spreče rast drugih centara moći kao što su Peking i Moskva. Kineski projekat novog Puta svile, „Jedan pojas, jedan put“ koji ide preko nas u Evropu je trn u oku Zapada, dakle Vašingtona.
SAD nam zameraju što želimo da naše deminere pošaljemo u Siriju. Sa druge strane, padobranci Vojske Srbije će sa američkim NATO padobrancima imati zajedničke vežbe. Beograd tako pokušava da ima dobre odnose sa obema stranama?
— To je politika Vlade i predsednika Srbije. Tako nešto ranije nije bilo moguće, bili su samo kontakti sa zapadnim zemljama. Takozvana reforma Vojske Srbije od 2001. do 2012. praktično je uništila naše borbene komponente. Pravljena je po ukusu Zapada, NATO-a i Brisela, tako da onog trenutka kada postanemo članica Alijanse, Vojska Srbije više ne postoji. Neće imati borbenu funkciju, već samo pomoćnu. Zato su nam ukidane armije, korpusi, oklopne jedinice, pešadijske jedinice. To je žalosna pozicija, a za to su najodgovorniji bivši predsednik Srbije Boris Tadić i njegovi ministri odbrane. Borbena tehnika koja nam stiže iz Rusije je samo kap naoružavanja Vojske Srbije. Naša Vojska mora da promeni svoju organizaciju, ne treba da gleda u NATO, već da izgrađuje borbenu komponentu sa jakim vojnim jedinicama.
Ima li Srbija snage za to?
— Ima, ako se jasno opredeli da je vojna saradnja sa Rusijom prioritet. Vidimo da su sila i moć u međunarodnim odnosima postali alfa i omega. Ukoliko bi žmurili na tu činjenicu, bojim se da bi se urušila vojna sposobnosti Srbije, a to je bio cilj NATO-a. Oni se sada bune zbog novog kontingenta naoružanja iz Rusije ali politika Vlade Srbije jeste da balansira u takvom odnosu snaga. Spremna je da sarađuje i zove na vojne vežbe i sa jednim i sa drugim ne bi li nekako odobrovoljili zapadne centre moći da misle da Srbija još uvek gleda na Zapad. Do sada nam je to dobro išlo ali se postavlja pitanje da li će to još dugo trajati? Između Zapada i Rusije je sve veće sučeljavanje.
Diplomatski odnosi Ukrajine i Srbije poljuljani su posle najnovijih izjava njihovog ambasadora u Beogradu, a reakcija Oleksandra Aleksandroviča možda je posledica sastanaka ruskog i američkog zvaničnika koji u Beogradu traže mirovno rešenje za Donbas.
— Odnosi između dve zemlje odvijaju se nezavisno od tih sastanaka ali Ukrajina jeste ključno pitanje u Evropi. Od 2003. Zapad i Rusija su u neobjavljenom ratu. Vašington traži od Srbije da jasno odustane od svoje vojne neutralnosti, jer oni to vide i kao političku neutralnost. To je jasan zahtev i preko svih emisara, SAD zahteva da Srbija odustane od saradnje sa Rusijom, jer krak te vojne neutralnosti vodi ka Moskvi i to im bode oči. Taj pritisak je konstantan, mada je Makedonija prva u redu da postane članica NATO-a, pa BiH pa tek onda dolazi Srbija ali se teren za to uveliko priprema. Pucanje odnosa Srbije i Ukrajine je samo jedna kockica u mozaiku. Kijev je dobio signal da postavi na nediplomatski način učešća nekih dobrovoljaca iz Srbije na strani Donbasa…
Izjava ambasadora Ukrajine u Beogradu je došla baš posle posete Brajana Hojta Jija Srbiji, kad je rekao da ne smemo da sedimo na dve stolice.
— To nije slučajno. Vlada u Kijevu nije pod kontrolom Brisela i Berlina, već Vašingtona i to od 2014. Ovo je sada dodatni pritisak na Srbiju, da nam se da do znanja da Bela kuća neće odustati od toga da prekinemo odnose sa Rusijom i tu nema nikakve diplomatske uvijenosti. Ukrajina sada ispunjava zahteve Vašingtona i zbog toga je povukla ambasadora. Ambasador Ukrajine u Beogradu Oleksandr Aleksandrovič, rusko prezime, a ukrajinska verzija imena, jedan je od ekstremista u Ukrajini, bio je jedno vreme u njihovoj stranci Sloboda, koja je neofašistička ili neonacistička organizacija u Ukrajini.
Od izjave Brajana Jija distancirali su se i briselski zvaničnici i naveli da oni ne traže da Srbija menja politiku prema Rusiji kako bi se približila EU. Kako to nazivate?
— To je licemerje. Hojt Ji je nastupio nediplomatski. Tražio je da se menja politika, a to nijedan ambasador u svetu ne sme da radi, to je kršenje Bečke konvencije o diplomatskim odnosima. Oni zvanično tvrde da Beograd može da zastupa svoje političke stavove, ali u suštini i te kako stoje iza svih reči koje je izgovorio Hojt Ji na sastanku sa predsednikom Srbije i u medijima.
Poslednji teroristi proterani su iz oblasti Dejr el Zora u Siriji. Da li se zna gde beže? Koliko je realno da mogu da dođu na Balkan?
— Da je Ankara ostala saveznik Vašingtona verovatno bi preko Turske svi oni došli na Balkan, jer preko nje su i otišli na sirijsko ratište. Moskva je fenomenalnom strategijom izbacila Tursku iz te priče, pre svega radi sopstvenog interesa. Tamo je, po poslednjim podacima, na strani DAEŠ-a ratovalo oko 4.000 ruskih državljana i zanimljivo je gde će oni da završe ako se ima u vidu su njih tamo poslale Zapadne službe. U vom trenutku možemo da kažemo da je Rusija pobednik dosadašnjeg rata. Zapadnim centrima moći to smeta i moraju da nađu rešenje. Teroristi bi mogli da ostanu i da se angažuju u nekom budućem sukobu na Bliskom istoku. Za sada se govori o mogućem ratu Saudijske Arabije, šiitske organizacije i samog Irana. U Siriji je bilo oko 200.000 terorista, što je čitava armija koja mora negde da se angažuje. Postoji plan da oni tamo i ostanu, jer je fokus Iran. On nije teroristička država i sve šiitske organizacije se bore protiv DAE„Š-a. Ja u tom području očekujem novo žarište. Opasnost da dođu na Balkan postoji ali samo pod jednim uslovom — ako zapadni centri moći procene da je potrebno da zastraše zemlje Zapadnog Balkana kao što su Srbija i RS koje se uspešno opiru u članstvu u NATO. Onda jedan deo tih „naših“ koji su otišli preko zapadnih službi sa Kosova i iz BiH mogu da budu zloupotrebljeni da ovde izazovu konflikt, ali samo ako to Zapad odluči.
Šta mislite o tome što je hor „Aleksandrov“ dobio svoj park u Beogradu?
— Dobili su park zasluženo. Uvek smo ih ovde dočekivali raširenih ruku i sa velikim aplauzima. To je pravi srpski odgovor i dobrodošlica, dokaz da ih volimo. Naš odnos prema toj tom ruskom ansamblu govori šta je težnja Srbije. Nije to balansiranje i okretanje ka Zapadu. Građani Srbije traže svaki oblik saradnje sa Rusijom i njenim savezima. Naš doček horu Aleksandrov jasno govori na koju stranu Srbija treba da se okrene.
