U prvoj polovini novembra desile su se dve stvari koje su žestoko uzdrmale javnost u Srbiji.
Prvo je „Narodna inicijativa kojom se predlaže uvođenje kazne doživotnog zatvora za najteža krivična dela počinjena nad decom i trudnim ženama“ dobila više od 150.000 potpisa podrške kako bi predlog ušao u skupštinsku proceduru, a onda smo, po ko zna koji put (a dobro znamo šta se i kako desilo malom Aleksi Jankoviću iz Niša), postali svedoci strašnog vršnjačkog nasilja.
Ovaj put, žrtva maltretiranja koje je snimljeno mobilnim telefonima bila je devojčica u jednoj srednjoj školi u Aranđelovcu.
U četvrtak je otac pokojne Tijane Jurić i predsednik fondacije koja nosi ime po njegovoj tragično nastradaloj ćerki, Igor Jurić, Skupštini Srbije predao potpise građana koji podržavaju inicijativu za usvajanje novog zakona. Nadamo se da će inicijativa uroditi plodom.
Kako je i zašto nasilje zauzelo mesto igračkama? Da li su kriza i tranzicija „pojele“ lutke i automobilčiće? Zašto su deca uopšte nasilna i koji su njihovi motivi? Možemo li reći da su i mali nasilnici žrtve, žrtve lošeg sistema? Kolika je odgovornost roditelja, a koliki uticaj sredine?
O ovim gorućim temama razgovarali smo sa Draganom Ćorić, docentkinjom i profesorkom Pravnog fakulteta u Novom Sadu, predsednicom Udruženja „Roditelj“, članicom „Here“ koja predstavlja Nacionalnu mrežu eksperata za reformu visokog obrazovanja i jednim od autora „Aleksinog zakona“. Profesorka Ćorić je podržala i inicijativu za uvođenje kazne doživotnog zatvora za najteža krivična dela počinjena nad decom i trudnim ženama.
Kako sprečiti vršnjačko nasilje? Koliko je važna edukacija, a koliko promena mentaliteta?
— Problem vršnjačkog nasilja nije nastao juče, niti ga možemo rešiti danas, a još manje sutra. On postoji već decenijama i potrebno je barem još toliko da stopu te vrste nasilja dovedemo na minimalnu. Trenutno nam kao mehanizam za suzbijanje ove devijantne pojave stoji jedino pooštravanje kazni za sve učesnike u ovom procesu. I takva promena će ići teško jer postoji urođen otpor prema autoritetima i kažnjavanju, posebno na ovim našim prostorima.
Najbolja i najefikasnija promena bi bila promena uverenja građana, posebno dece, i shvatanje da nasilje nije dobro i nije rešenje za za bilo bilo koji nesporazum. Kada se to uverenje promeni, onda ćemo i mi kao homo balcanicusi evoluirati.
Šta je predloženo u „Aleksinom zakonu“? Da li bi oštrija kaznena politika zaista bila jedno od rešenja da se preduprede strašne scene koje smo videli u Arenđelovcu?
— „Aleksinim zakonom“ smo tražili posebnu instituciju specijalnog ombudsmana za decu, koji će se posebno baviti vršnjačkim nasiljem, zatim ispunjenje „novosadskog modela“ bezbednosti dece, koji podrazumeva umrežavanje škola, predstavnika grada ili opštine, centara za socijalni rad, policije, roditelja i drugih mogućih učesnika u suzbijanju vršnjačkog nasilja u tzv. Koordinaciono telo. Takođe, tražili smo da direktori i nastavnici bespovratno izgube licencu ako svojim nečinjenjem ili pogrešnim i neblagovremenim činjenjem dovedu do teških povreda ili smrti deteta. Zatim, strože kazne za one koji čine vršnjačko nasilje, a sve u cilju zaštite žrtve, kao i povećanje novčanih kazni za roditelje koji smatraju da je njihova roditeljska funkcija prestala ili se umanjila zato što je dete krenulo u školu.
Šta mislite o smanjivanju granice za odgovornost sa uzrasta od 14 godina na recimo 12? Neke države u okruženju su uradile sličnu stvar…
— Smanjenje krivične odgovornosti sa 14 na 12 godina je potpuno druga priča. Deci se slabo skreće pažnja da sa navršenih 14 godina postaju krivično odgovorni, te da mogu iskusiti i teža krivična dela, pa čak i maloletnički zatvor. Usled porasta maloletničke delinkvencije, kao mere za strože kažnjavanje, 2014. godine Mađarska je upravo uvela ovo što pominjete — smanjili su granicu krivične odgovornosti na 12 godina za najteža krivična dela kao što su teška krađa, razbojništvo, silovanje, ubistvo i pokušaj ubistva. Shvatili su, čini se na vreme, da je to što će se statistički povećati broj maloletnih delinkvenata manje strašno nego da se ta delinkvencija saseče u korenu — u toj famoznoj dvanaestoj godini kada su dovoljno svesni da im svet ništa ne može jer — nemaju 14 godina.
Kako napraviti distancu između fizičkog i verbalnog nasilja? Kako sankcionisati verbalno nasilje, s obzirom da ono češće ostavlja teže psihičke posledice po žrtvu?
— Modrica koja nastane usled fizičkog nasilja ima svoj tok prolaska. Postane modra, plava, lila, zelena, žuta. Ponekad crna i siva. Ali nestane, kao i sećanje da se ta modrica ikada tu nalazila. Ali, hajde, zgužvajte list papira, onako u lopticu, najviše što možete. I sada krenite da ga ispravljate. Da li ćete ga ikada vratiti u pređašnje stanje? Nikad.
Mozak sve pamti i vraća nam sve te impulse, preživljene strahove i traume, na najgore moguće načine i u najnepovoljnije vreme.
Fizičko nasilje je lako dokazivao, upravo zbog modrica. Kod psihičkog je teže dokazati uzročno-posledični sled između izgovorene uvrede i psihičke smetnje koja nastane kasnije. Onaj ranije spomenuti homo balcanicus i dalje smatra da sve što te ne ubije treba da te ojača. Pa ako nemaš snage za tuču, ti ud′ri rečima, jer one su samo reči. Nekako zaboravljamo da je Branko Miljković napisao da prejaka reč može ubiti.
I nikako da povežemo da se to ovih dana, nedelja i godina dešava i našoj deci.
I, za kraj, jedno možda i lično pitanje. Odakle crpite energiju i entuzijazam za nešto što, verujem, većini ljudi u ovoj zemlji liči na borbu protiv vetrenjača i kakve su šanse za usvajanje zakona, s obzirom na to da velika većina članica EU, sa čijim se zakonodavstvom usklađujemo kroz otvaranje i zatvaranje famoznih poglavlja, nema instituciju kazne doživotnog zatvora?
— Moj glavni korektiv je moja ćerka koja uskoro puni 14 godina. Uvek prvo razmislim da li je nešto što ću uraditi zakonito ili bar legitimno, to jest da li protivreči suštini prava. A onda pomislim da li bi ona bila ponosna na svoju majku kad bi njena mama to i to uradila. Ne želim detetu da ostavljam teret koji nije njen, kao što to roditelji često rade. Ona je moj razlog, glavni razlog za sve. Džaba sve diplome, sertifikati, slava, naučni radovi ako to što imam u glavi ne koristim da stvorim bezbednije, bolje, korisnije okruženje za nju i ostalu decu. Sve to onda nema smisla.
Što se tiče inicijative za uvođenje kazne doživotnog zatvora, reći ću ovo: za iniciranje promene zakona potrebno je minimum 30.000 potpisa građana. Za promenu ili donošenje Ustava — 100.000.
Fondacija „Tijana Jurić“ je Narodnoj skupštini predala 158.460 potpisa. Matematika je neumoljiva. I verujem da će zakonodavni organ uvideti to isto i uvažiti ovu narodnu inicijativu.
