Ima li iznenađenih? Sporazumi koje su u prisustvu predsednika Kine i Amerike Si Đinpinga i Donalda Trampa potpisali predstavnici kompanija dveju zemalja vredni su 253,4 milijarde dolara! Prethodno su, već prvog dana Trampove posete Pekingu, visoki zvaničnici potpisali komercijalni ugovor vredan devet milijardi dolara.
Da im se nisu nadali, ukazuje i ocena šefa Američke trgovinske komore u Pekingu, Vilijema Zerita uoči Trampove posete, da ona nije dobro pripremljena, posebno kada je reč o ekonomiji.
I sudeći po tome što su prva reagovanja skromna, reklo bi se da je ekonomski rezultat susreta Trampa i Sija, koji je došao u komplikovanoj političkoj situaciji u tom delu sveta, ipak iznenađujući. Ko će dogovoreno i u kojoj meri kapitalizovati zavisiće od mnogih okolnosti, ali je izvesno da dogovor ide naruku i Siju i Trampu.
Kina, kako kaže dobar poznavalac tamošnjih zbivanja Borislav Korkodelović, iako ne otvoreno, teži da bude jedna od dve dominantne svetske sile koje se globalno pitaju, a Tramp će ovim dogovorom popraviti ekonomsku poziciju SAD koja ima veliki trgovinski deficit sa Kinom, ali i sopstvenu, s obzirom na to kakvim je pritiscima izložen od kako je preuzeo funkciju predsednika države.
Trampovi kritičari nisu časili, pa već danas njujorška agencija „Blumberg“ konstatuje da su mnogi od dogovora tek okvirni sporazumi koji možda ne budu ostvareni, a i ne čine dovoljno za omogućavanje dugoročnog pristupa američkih kompanija kineskom tržištu od 1,3 milijarde potrošača.
Korkodelović takođe ukazuje na prva reagovanja Pekinga, ali i reakcije američkih poslovnih ljudi u Pekingu da je reč o dogovorima na papiru, da će za realizaciju nekih od tih sporazuma — poput najvećeg o saradnji kineskih i američkih naftnih kompanija na Aljasci o ekstrakciji gasa, vrednom blizu 50 milijardi dolara — trebati jako puno vremena, da su neki od tih sporazuma tek u fazi pregovora, jer su potpisani tek memorandumi o razumevanju.
„Uprkos tome što će biti potrebno još mnogo vremena i pregovora da bi se videlo šta će od svega toga stvarno da bude realizovano, i ovako, same brojke kazuju da je to najveći sporazum koji je ikada postignut između dve države. Već to bi moglo da znači da je predsednik Tramp u NR Kini ostvario značajan politički i privredni uspeh“, smatra Korkodelović.
Nisu ni Trampovi saradnici ostali dužni kritičarima vrednih ekonomskih sporazuma za koje smatraju da su još na grani, a ne u ruci. Glavna poenta posete nisu potpisani sporazumi, već uspostavljeni odnosi koji će pomoći Americi da reši probleme sa kojima se suočava, preneo je Blumberg.
Sa tom ocenom se slaže i Korkodelović, podsećajući da SAD već dve decenije imaju veoma izražen deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni sa NR Kinom. Ali ne samo sa Kinom. Tako je i sa Japanom, Južnom Korejom, sa državama iz EU, Indijom. Sve velike privrede sveta imaju danas suficit u robnoj razmeni sa SAD, napominje dugogodišnji spoljnopolitički komentator. U oktobru je suficit Kine iznosio 26,62 milijarde dolara.
„Kina je ovim sporazumima, vrednim više od 250 milijardi dolara, pokazala spremnost da radi na uravnoteženju spoljnotrgovinske razmene sa SAD, koja je za Kinu uz EU, najveći trgovinski partner. To isto je i Kina za Ameriku, tako da njihovi poslovni ljudi žele da u poslovanju nemaju problema i ova poseta može da bude korak u tom pravcu“, kaže Korkodelović za Sputnjik.
On napominje da je suština problema, o kojoj malo ko govori, i sama struktura privrede SAD koja se protekle dve-tri decenije, u informatičkoj eri, previše oslanjala na elektronsko poslovanje i trgovinu, a zaboravila je na realnu ekonomiju.
Sve države koje imaju velike suficite sa SAD, naročito Kina, Južna Koreja i Japan, ukazuje on, uspele su da u manjoj ili većoj meri upravo sačuvaju realnu ekonomiju i odatle ti njihovi veliki suficiti u razmeni sa SAD.
„Činjenica jeste da Tramp nije potezao velika pitanja o odnosima između SAD i Kine, poput realne vrednosti juana, postojanja određenih prepreka za ulazak stranih trgovinskih i investicionih partnera u Kinu, žalbe o narušavanju prava na intelektualnu svojinu, kao i o sprečavanju konkurentnosti u poslovanju sa spoljnim svetom. Verovatno da to nije činio upravo da bi omogućio uspeh svoje posete koja je rezultirala bljeskom mnogobrojnih sporazuma“, objašnjava Korkodelović.
Tramp je, doduše, natuknuo neke od tih problema, ali i naglasio da za to ne krivi Kinu. „Ko može da krivi neku zemlju što može da iskoristi drugu na dobrobit svojih građana“, rekao je Tramp koji je kao nijedan šef Bele kuće dočekan u Pekingu, uz „crveni tepih“ i sve počasti, računajući i večeru u carskoj palati u Zabranjenom gradu, što je, po oceni hroničara, jedinstven slučaj.
Pored sporazuma u oblasti ekonomije, NR Kina i SAD, napominje Korkodelović, načinile su i napredak u gledanju na pitanje Severne Koreje, ali i pomak po pitanju situacije u Južnom kineskom moru i ukupnom prostoru Azijsko-pacifičkog regiona i kontinentalne Azije, gde je sve veći uticaj Kine, što opterećuje odnose dveju zemalja.
„Takođe je napravljen značajan pomak u saradnji njihovih oružanih snaga kada se radi o međunarodnim operacijama, borbi protiv terorizma, očuvanju globalne bezbednosti. Tu je i još jedan faktor, razmena poseta mladih ljudi dve zemlje“, kaže Korkodelović, ističući da ništa od dogovorenog ne treba gubiti iz vida.
Kako objašnjava, kada razmatramo odnose SAD i Kine, reč je odnosima dve dominantne globalne sile. On podseća da je nedavno preminuli američki geostrateg Zbignjev Bžežinski o Kini i SAD govorio kao o G2 (grupi dva).
„Ono čemu, ne potpuno otvoreno, teži i Kina, a u manjoj meri SAD koje se i dalje smatraju dominantnom silom, to je težnja da između njih postoji što veća saglasnost o nizu međunarodnih pitanja, i u krajnjem, upravljanju svetom u ovom dobu“, kaže Korkodelović.
Uostalom, sam Si je konstatovao da se kinesko-američki odnosi nalaze na novoj istorijskoj tački. Kako je rekao, „Kina želi zajedno sa SAD da na bazi međusobnog poštovanja, uzajamne koristi, fokusiranja na saradnju, stavljanja pod kontrolu nesuglasica, obezbeđuje više koristi i osećaja zadovoljstva svojim narodima, ali i narodima u regionu i u svetu“.
Korkodelović smatra da je već činjenica da su Kina i SAD dve države koje počinju sve više da utiču na život ljudi globalno, na celoj planeti.
„Kineski model privrednog razvoja je sve prijemčiviji za veliki broj zemalja, a s druge strane mešanje SAD u unutrašnje poslove drugih zemalja, vođenje ratova u raznim delovima sveta, njihovo vojno prisustvo u više od 170 država, oko 250.000 vojnika raspoređenih širom sveta su činjenice sa kojima se čovečanstvo suočava. I Kini, najmnogoljudnijoj i drugoj privredi sveta i još uvek najmoćnijoj sili, SAD, pripalo je, da uz sadejstvo drugih, razgovaraju o tome kako će se čovečanstvo dalje kretati“, zaključuje Korkodelović za Sputnjik.
