Danas je u Moskvi, na svečanosti u Kremlju, ruski predsednik Vladimir Putin uručio Tomislavu Nikoliću Orden prijateljstva za veliki lični doprinos u jačanju strateškog partnerstva i prijateljskih veza između Rusije i Srbije.
Da li ste imali prilike da tokom svečanosti u Kremlju razgovarate sa predsednikom Putinom?
— Sedeli smo jedan pored drugog dva i po, skoro tri sata, i otvorili smo mnogo tema. Razgovarali smo i o onim temama o kojima smo pričali dok sam ja bio predsednik Srbije, i o situaciji u kojoj se Rusija brani od jednog dela sveta, kao i o situaciji u Srbiji, kojoj ne dozvoljavaju da vodi svoju politiku potpuno mirno, ne vezujući se ni za koga.
Šta je bila tema razgovora na sastanku sa srpskim privrednicima? Prema informacijama koje sam dobila, trebalo je da Vam oni iznesu probleme sa kojima se suočavaju?
— Dok sam obavljao funkciju predsednika Srbije, delimično sam bio upoznat sa njihovim problemima i pokušavao sam da ih u razgovorima sa predsednikom Putinom rešim. Oni su mi večeras rekli da je to rešavano dalje kroz administraciju, ali da je uvek negde, na nekoj stepenici, zastajalo. Radi se o tome da naši privrednici, uglavnom građevinci, imaju potrebu za radnicima i da žele da dovedu radnike iz Srbije, ali da tu postoje određena ograničenja. Jednostavno, naše radnike ruska administracija i njihova migraciona služba svrstavaju među sve ostale zemlje, a posebno izdvajaju one koji pripadaju bivšem Sovjetskom Savezu, odnosno Zajednici nezavisnih država. To pravi probleme našim privrednicima, jer nikad nisu sigurni koliko će posla imati iduće godine, a moraju unapred da traže kvote i da izvrše uplate za sve te radnike koji dolaze u Rusiju. Nemamo potpisane sporazume o osiguranju, tako da moraju da uplaćuju invalidsko-penziono osiguranje i u Srbiji i u Rusiji. Tako da ima posla oko toga. Ja sam želeo da vidim da li je nešto rešavano u međuvremenu, i mislim da Kancelarija i Nacionalni savet mogu mnogo da pomognu, tim pre što u decembru imamo rusko-srpsku Mešovitu komisiju na kojoj ćemo izneti taj problem.
O čemu ste još razgovarali? Šta još muči srpske privrednike koji posluju u Rusiji?
— Razgovarali smo o tome da li naši privrednici mogu da naprave neki svoj poslovni klub preko koga bi lakše dolazili do poslova, ali i imali zajedničke nastupe. Bave se manjim poslovima, ne mogu da dobiju posao na infrastrukturnim, velikim objektima i onda zaostaju u trci posebno za turskim firmama, koje su ovde veoma agresivne. Mislim da postoji veliko razumevanje kod ruskih vlasti i da bismo malom ofanzivom mogli da obezbedimo da rade pod malo normalnijim, lakšim, jednostavnijim uslovima; da naši privrednici, koji su ovde na ceni i koji ovde posluju dugo godina, mogu da zarade ne samo za sebe, kao što to čine kad uzmu drugu radnu snagu, nego i za naše radnike. Rusija ima odbrambene sisteme po kojima naplaćuje više poreza, više taksi, više doprinosa za angažovanu stranu radnu snagu nego za rusku, i možda bismo u sve to mogli da se uklopimo sprovođenjem strateškog sporazuma koji imamo sa Ruskom Federacijom. Razgovor je bio koristan, i oni se hvale da im naša ambasada mnogo pomaže. Mislim da ćemo na tu temu imati još dosta posla, ali ako mi od 2011. tražimo da se taj sporazum potpiše, sad je već vreme da se intenzivira.
Da li je bilo govora o nekim konkretnim projektima?
— Nije bilo reči o konkretnim projektima, zato što svako od njih ima neki svoj projekat. Mislim, međutim, da bi udruživanje moglo da im pomogne da idu i na konkretnije projekte. Oni dolaze iz velikih regiona, poneko je iz oblasti koja je veća od Evrope, udaljeni su jedni od drugih i vrlo teško mogu da komuniciraju. Nikada nisu zajedno nastupali, izuzev kad su srodne firme — građevinci, električari, pa se traže i nalaze tako. Mislim da i njima predstoji ozbiljniji posao, moraju da se ozbiljnije bave time da pronađu posao koji bi mogao da bude veći, da na njemu zarade više. Jer, kao i u Srbiji, kada strane firme rade za njih, ostane vrlo malo ostatka, dohotka koji bi mogli da iskoriste da unapređuju svoju proizvodnju ili taj svoj biznis koji ovde imaju.
Sporazum o socijalnoj sigurnosti između Srbije i Rusije je usaglašen i bilo je reči da će on biti i potpisan ove godine, ali se to još nije dogodilo. Problem je što naši ljudi rade u Rusiji i po 10, 20 ili 30 godina i ne mogu da steknu pravo na penziju. Šta se dešava na tom planu?
— Taj sporazum još nije potpisan, i mi smo tražili da predstavnik Nacionalnog saveta prisustvuje sednicama Mešovite komisije, koje će se održati u decembru u Srbiji, i tu ćemo sigurno pokrenuti to pitanje jer je neprihvatljivo da imamo potpisan takav sporazum sa mnogim državama, čak sa državama sa kojima smo bili u ratu, a da ga sa Rusijom, koja nam je prijateljska zemlja, sa kojom imamo zaista izvanredne odnose, nemamo. Mislim da nije bilo dovoljno inicijative ni sa jedne ni sa druge strane. Ipak, trebalo je da mi pokrenemo to pitanje, pošto naši radnici rade u Rusiji. Takođe, imate problem da kad ljudi nisu prijavljeni u Srbiji, a ovde godinama rade bez prava na penziju, nemaju zdravstveno osiguranje. Ne daj bože da se neko ovde razboli, oni bi praktično morali da napuste zemlju i da idu u Srbiju da se leče.
Šta je bila tema razgovora sa našim studentima? Kakve brige njih tište?
— Studenti su svesni toga da nije previše popularno studiranje na ruskom jeziku zato što se ne favorizuje to šta bi sve svršeni student mogao da radi u Srbiji sa znanjem ruskog jezika. Država ima program za stipendiranje školovanja u inostranstvu, i uglavnom to ide na studije prema Zapadu. Postoji i program „Ruskog doma“ u Beogradu koji omogućuje stipendije za studiranje u Rusiji na ruskom jeziku. Međutim, te stipendije su dovoljne da se plati studentski dom i da se dobiju besplatni udžbenici i besplatno školovanje, a ovde ipak treba od nečega i da se živi. Ima u Rusiji mnogo naših studenata, uglavnom su na taj način i došli, organizovani su, poznaju se i mnogo ih interesuje da li mogu da se vrate u Srbiju da rade, da li mogu u državnim institucijama da se zaposle i šta mogu da očekuju kad ovde završe fakultete, jer ovde ne mogu da se zaposle, nemaju državljanstvo, prednost imaju građani Rusije, a ako bi neko i hteo da ih zaposli, on prvo mora da dokaže da nema takvog kadra među ruskim državljanima, a potom mora da plati visoke stope poreza i doprinosa za angažovanje stranca. Vidim da bi voleli da ostanu ovde da žive i rade, ali je teško naći čoveka, poslodavca koji će to da izdrži, jer ga košta skoro duplo u odnosu na ruskog građanina koji to isto može da radi.
Postoji li možda neki nagoveštaj o tome da bi mogao da se potpiše Sporazum o dvojnom državljanstvu između Srbije i Rusije, i da se taj problem, eventualno, na taj način reši?
— To (problemi studenata) je nešto novo. Verovatno da u našoj službi spoljnih poslova, da u našoj prosveti sve to znaju, ali ja sam želeo da razgovaram sa njima, saznam njihove probleme, da mi ih oni lično predoče. Tako da tek sad, nakon što sam ih čuo, možemo u Savetu da razgovaramo o tome i vidimo šta možemo da iniciramo, od koga da tražimo podatke, na koji način da to ubrzavamo. Znate, svaka država ima regulisana pravila o državljanstvu, i to je već potpuno druga oblast. Ali mi možemo da vidimo kako da za naše građane to ide po nekim specijalnim sporazumima, da, recimo, poslodavci u Rusiji budu oslobođeni tih visokih doprinosa kada zapošljavaju Srbe. Mi ne možemo da ugrozimo rusko zapošljavanje, niti će da navali cela Srbija da se zaposli u Rusiji. Ovde (u Ambasadi u Moskvi) je bilo blizu četrdesetoro naše dece, šta oni mogu da ugroze u Rusiji?! Mislim da ćemo na tu temu još razgovarati u okviru Saveta koji čini osmoro ministara, da rešimo šta mi možemo da tražimo od Rusije, pa onda da idemo dalje.
