Odluku Surinama ocenjuje kao dobru vest, ali napominje da mi možemo želeti da neko sledi primer te zemlje ali ne možemo tvrditi da će se to i dogoditi.
Ipak, kaže Samardžić u emisiji „Sputnjik intervju“, ovo daje neku nadu da će biti manji broj država koje priznaju Kosovo i da pritisak Zapada možda počinje da opada, „jer to i jeste znak polaganog gubljenja moći koju su nekad imali u međunarodnom poretku“.
Stefan Surlić, asistent na Fakultetu političkih nauka, komentarišući navode Prištine da nije moguće menjati jednom donetu odluku o priznanju neke zemlje, podseća na primer Tajvana, kada su mnoge zemlje priznale pa povukle priznanje te teritorije.
„Reakcija Prištine, koja je ministra spoljnih poslova Ivicu Dačića nazvala šarlatanom, sasvim je razumljiva budući da Priština želi da umanji taj negativni efekat“, kaže Surlić, dodajući da odluka Surinama demantuje „sigurnu poziciju Prištine“.
Prema oceni Samardžića, niz događaja koji pokazuju da je Priština u defanzivi jesu rezultat rada i intenzivne i koordinisane akcije srpske diplomatije, ali, smatra on, kontraproduktivno je što Srbija nastavlja da sprovodi Briselski sporazum.
To je delovanje sa obrnutim efektom u odnosu na rad diplomatije, zato što se tu ne vidi nikakvo preispitivanje ili kontrola onoga što se radi ovde na tom planu. Od 2013. godine, kada je taj proces krenuo, jedino Srbija ispunjava svoje obaveze, koje, što se mene tiče, nije morala prihvati, ali ih je vrlo priježno obavljala. Onu jednu jedinu je Priština trebalo da obavi, a je to je Zajednica srpskih opština, a nije učinila“, konstatuje Samardžić.
On se pribojava i obaveze koju je Srbija prihvatila u pregovaračkom okviru za pristupanje EU, koji, precizira, u tački 23 kaže da će u jednoj fazi pregovora Srbija i Kosovo potpisati obavezujući pravni akt o sveobuhvatnoj normalizaciji.
„Ta sveobuhvatna normalizacija znači i dopuštenje Srbije da Kosovo uđe u međunarodne organizacije, pre svega u UN i druge važne međunarodne organizacije“, navodi profesor Samardžić i dodaje da se Srbija već tačkom 14 Briselskog sporazuma obavezala da neće ometati Kosovo na putu u Evropsku uniju i obratno, Kosovo neće ometati Srbiju.
Na pitanje kako Kosovo može da ometa Srbiju objašnjava da ono to već čini sabotoranjem sprovođenja Briselskog sporazuma.
„Kosovo tu ima odrešene ruke zato što je posrednik u tim pregovorima pristrasan, i na strani Kosova, a to je Evropska unija. Posrednik koji treba da vrši medijaciju, da pomaže stranama, da traži najbolja rešenja za obe strane, zapravo navija za jednu stranu i to je od početka bio neravnopravan odnos, tako da u to nije trebalo ni ulaziti, jer je to unapred izgubljena bitka“, kaže Samardžić. Pritom, napominje sagovornik Sputnjika, već se sada vidi „širom zemaljske kugle da je Kosovo jedna propala država, da je njena privreda bazirana na kriminalu i na kriminalnoj trgovini, da ogroman broj ljudi beži sa Kosova u druge zemlje“.
„Mnogo je država koje sa dosta skepse gledaju na budućnost Kosova i ne bi me čudilo kada bi se ovo što je Surinam započeo nastavilo, ali treba da imamo u vidu da su SAD još uvek najjača sila na svetu i da imaju oni sredstava da to zakoče. Ali to je proces koji bi naša država trebalo da iskoristi“, ocenjuje Samardžić.
Na pitanje zašto ministar spoljnih poslova samoproglašenog Kosova Bedžet Pacoli najavljuje da će 2018. biti potpisan sveobuhvatni sporazum sa Beogradom i da li je to realno, Stefan Surlić kaže da sve zavisi od toga kakav će to imati unutrašnji dijalog koji je pokrenut u Srbiji i kakav će biti njegov rezultat.
„Naravno da ovo odustajanje od priznanja Kosova od strane Surinama govori o dve bitne činjenice: jedna da se taj proces priznavanja nezavisnosti Kosova pokazao kao ipak ne tako nezaustavljiv i on dolazi u jednom vrlo bitnom političkom momentu kada možemo da detektujemo najveće međunarodne pritiske na Srbiju, da u okviru tog unutrašnjeg dijaloga Srbija maksimalno pokaže spremnost da napravi velike ustupke Prištini. Posmatrano iz tog ugla, trebalo bi da zaista Srbija utvrdi šta su to njene crvene linije“, ističe Surlić.
U svakom slučaju, dodaje on, kakav god bio rezultat unutrašnjeg dijaloga, ukoliko eventualno dogovoreno rešenje podrazumeva i promenu Ustava o tome bi morali da se izjasne građani Srbije na referendumu.
