Kada je stalni predstavnik Španije pri NATO Migel Agire de Karser zatražio od predstavnika takozvane kosovske države da se na sastanku sa zamenicom generalnog sekretara NATO Rouz Gotemeler ne predstavljaju funkcijama koje obavljaju, Ramuš Haradinaj, čovek koji voli da se predstavlja kao premijer Kosova, mora da se u najmanju ruku osetio neprijatno.
Zbog čvrstog De Karserovog stava, Haradinaj je odlučio da ne prisustvuje sastanku sa visokom zvaničnicom NATO-a, organizacije poslovično naklonjene politici koju sprovode kosovski Albanci.
Moguće i da je bilo pritisaka da De Karser promeni stav, ali ne možemo da se otmemo utisku da NATO zvaničnici nisu želeli da sastanak sa najlojalnijim saveznikom u regionu prođe u najboljem redu.
Međutim, De Karser im je pomrsio račune i ni za jotu nije želeo da odstupi od svog stava. U tome mu je sigurno pomoglo i porodično poreklo. Naime, on dolazi iz porodice diplomata, njegov otac bio je prvi španski predstavnik u Alijansi, ali Španija važi za jedan od najznačajnijih oslonaca srpske borbe protiv jednostrano proglašene nezavisnosti južne pokrajine.
Španija je do sada uvek imala rezervu prema odlukama i stavovima koje su u okviru EU utanačene u odnosu na Kosovo i Metohiju, kaže Dušan Vasić, naš nekadašnji ambasador u Meksiku i profesor Fakulteta za poslovne studije i pravo.
„U određenoj meri, ona je tolerisala neke manje važne događaje, nije insistirala i zatezala konac do kraja tamo gde je mogla, ali u generalnim stavovima, kao što je odnos prema priznanju, imala je, kao i druge četiri članice EU, direktno negativan stav. Ni po koju cenu nije htela da prihvati Kosovo kao posebnu državu“, objašnjava Vasić.
Sastanaka između kosovskih zvaničnika i predstavnika NATO-a bilo je i ranije, dodaje Vasić, a Španija nije nastupala toliko izričito. Sada je, međutim, katalonsko pitanje nateralo Španiju na radikalniji stav.
„Ovog puta, izgleda, počelo je da izlazi na površinu razumevanje dubokih posledica jedne takve brzoplete odluke koju su učinile i EU kao celina, a i pojedine velike i uticajne države Zapada, mislim pre svega na SAD. Španija je shvatila da ukoliko radikalno ne preseče sa svakom vrstom tolerancije prema Kosovu, bez obzira da li se ono pojavljuje sa zvezdicom ili bez nje, ili u ovoj ili onoj formi, ukoliko se stvori osnov za indirektno priznanje Kosova, to neće biti dobro za Španiju jer neće moći da brani svoju poziciju prema Kataloniji“, smatra Vasić.
Može se očekivati da će Španija izričito intervenisati u svakoj budućoj situaciji u kojoj se neko bude predstavljao kao predstavnik nezavisnog Kosova, dodaje on.
„Čak i u UN ili u Savetu bezbednosti, ukoliko Španija postane njegov nestalni član ili na nekom drugom forumu gde Španija bude prisustvovala, vrlo je verovatno da će njena diplomatija tražiti da se onoj osobi koja se bude pojavila ispred takozvanog Kosova, onemogući pojavljivanje u bilo kakvom državnom statusu, već isključivo kao ličnosti, pojedincu koja je tu prisutna.“
Ovo je trenutak kada počinje da deluje domino efekat odluke o priznanju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, kaže Vasić, jer grupa država može jedno vreme da toleriše nasilno otcepljenje i priznanje nezavisnosti neke teritorije.
„Ali kada se tako nešto desi tim državama, naročito ako su uticajne u međunarodnim odnosima, kada tim zemljama đavo separatizma zakuca na vrata, onda one počinju da se postavljaju i ponašaju kao egzistencijalno ugrožene države i da brane svoj integritet“, kaže Vasić.
Srbija svoj integritet nije mogla da odbrani vojno i politički, ali Španija će svoj integritet moći da odbrani politički, dodaje Vasić, koji se nada da Španija neće morati da upotrebi vojnu silu kako bi se odbranila od separatizma.
Govoreći o domino efektu, Vasić pominje i situaciju u Italiji, gde severne oblasti Lombardija i Veneto zahtevaju održavanje referenduma za veći stepen autonomije, a to što je Belgija pružila gostoprimstvo lideru katalonskih separatista Karlesu Pudždemonu, Vasić naziva paradoksom.
Belgija je već prolazi kroz višedecenijski etnički sukob između Flamanaca i Valonaca i Pudždemonov prijem može da joj se vrati kao bumerang, ukoliko upadne u ekonomsku ili neku drugu vrstu krize, kada bi se separatističke strasti rasplamsale.
„Kada se jednom naruši integritet i dozvoli narušavanje prava koje štiti suverenitet i jednakost država u međunarodnim odnosima, to se kao bumerang vraća pre ili kasnije“, kaže Vasić.
Ti procesi Ameriku ne bole, nastavlja Vasić, jer ona je daleko, a i u interesu su im. Što je Evropa više zaokupljena svojim nedaćama, incidentima, podelama, američka pozicija jača, jer evropske zemlje u zaštiti svoje bezbednosti postaju više zavisne od Amerike.
Pod pritiskom Vašingtona, evropske zemlje povećavaće svoje vojne budžete i participaciju budžetu NATO-a. Amerika će evropske zemlje, ukoliko se separatistički procesi u Evropi nastave, staviti pred svršen čin.
S obzirom na ugroženost i spoljne i unutrašnje bezbednosti, SAD će ultimativno tražiti veću finansijsku participaciju evropskih zemalja u NATO-u, zaključuje Vasić.
