U proleće 1912. godine u blizini Poznanja, tadašnjeg nemačkog grada Posena, u porodici barona Fon Brauna se rodio sin koji je dobio ime Verner. Svi njegovi preci su još od 16. veka bili vojnici, a otac, Magnus fon Braun, postao je službenik.
Fon Braunovo detinjstvo teško da je moglo ukazivati kakva budućnost čeka potomka čuvenih barona i oficira: u gimnaziji Verner skoro da je pao na drugoj godini zbog loših ocena iz matematike i fizike. Ali mali Braun je pokazao izuzetan sluh za muziku.
Istina, uprkos lošem akademskom obrazovanju, uspeo je i da stigne do privođenja i hapšenja zbog lansiranje raketa i vatrometa ručne izrade. Posle ovog skandala, mladi Fon Braun je sklonjen u internat Hermana Lica, koji je bio poznat po strogoći i konzervativizmu. Tamo je Verner naišao na knjigu koja je preokrenula ceo njegov život. Bila je to nevelika brošura Hermana Oberta pod nazivom — „Raketa za međuplanetarni prostor“.
Obert, koji je inače bio profesor fizike, koncipirao je svoj rad u tri teze:
1) moguće je leteti u kosmos; 2) letelice mogu nositi ljude i vratiti se nazad; 3) takvi letovi moraju imati praktičnu primenu.
Trinaestogodišnji Fon Braun bio je impresioniran knjigom. Međutim, tada nije u potpunosti razumeo značenje formula koje je koristio Obert. A onda je Verner pokazao karakter: za dve godine postao je najbolji iz fizike i matematike. Već 1927. pisao je svom idolu dosta razumno pismo i objavio prvi članak o budućnosti letilica.
Budućnost je predodređena: 1930. godine Fon Braun postaje student Visoke tehničke škole u Berlinu i Obertov asistent u eksperimentima sa mlaznim motorima. Tezu je odbranio već sa 22 godine. Tada je jedini problem ostalo obezbeđivanje potrebnih sredstava za dalji razvoj.
Ubrzo je pronađen „sponzor“ — vojska.
Posle Prvog svetskog rata Nemačkoj je bilo zabranjeno da ima moćnu artiljeriju. Međutim, zabrane se ni na jedan način nisu odnosile na projektile. Stoga su oružane snage Vajmarske republike bile veoma zainteresovane za ovu vrstu oružja. Godine 1933. nacisti su došli na vlast i bilo koji obećavajući razvoj oružja dobio je odlične šanse za implementaciju.
Nacista
Do 1934. godine Fon Braun je već uspeo da razvije projektile koji su mogli da odlete dva kilometra u visinu. Bio je to veliki uspeh, pa ubrzo nakon toga predlaže početak razvoja mlaznih aviona i balističkih raketa.
U avgustu 1936. godine počinje izgradnja raketnog centra na severoistoku Nemačke — centar raketnog programa postalo je ostrvo Uzedom i selo Peneminde. Za direktora programa imenovan je Valter Dornberger, šef nemačke raketnog programa i u periodu pre nego što su nacisti došli na vlast, dok je tehničkim aspektima rukovodio Fon Braun.
Godine 1937. Fon Braun se pridružio Nacističkoj partiji. S jedne strane, činilo se da nije delio nacističke ideje. Sa druge, nikada nije imao nikakvih moralnih dilema što se tiče te epizode niti se izjašnjavao da li se kaje zbog članstva u NSDAP-u.
Koliki interes je Hitler je pokazivao za razvoj balističkih raketa govori i sledeći podatak: u periodu najtežih borbi Drugog svetskog rata, kada se odlučivalo o sudbini sveta na Staljingradu i u Kursku, na razvoj projektila Fon Brauna potrošeno je samo dva puta manje sredstava od onih uloženih u proizvodnju tenkova.
Fon Braun nije bio kabinetski naučnik i knjiški moljac upoznat sa crnom stvarnošću nacističke države samo na osnovu saopštenja Gebelsovog ministarstva, a ni čin SS šturmbanfirera nije nosio samo zbog prestiža. Na njegovom radnom mestu, u bazi za testiranja Peneminde, postojao je obiman istraživački i proizvodni kompleks, a Fon Braun je savršeno znao čiji je rad koristio i na čemu je radio. Neposredni izvršioci volje genijalnog projektanta bile su hiljade zatvorenika.
Dakle, Peneminde nije bio samo istraživački centar i fabrika, već i koncentracioni logor.
Kroz logor „Dora“, u kojem su sklapani motori za rakete „Fau“, prošlo je preko 60.000 zatvorenika koji su radili napolju na prosečnoj temperaturi od osam stepeni Celzijusa. Sećanja preživelih na uslove života u logoru ne ostavljaju ravnodušnim: „Bilo je izuzetno teško raditi ceo dan na vetru koji duva sa mora, i sve to više gladan nego sit“.
Umrlo ih je oko 20.000.
Hitler je 1942. naredio proizvodnju raketa A-4, poznatijih kao „Fau 2“. Međutim, za kratko vreme nije bilo moguće pokrenuti masovnu proizvodnju, a u noći 18. avgusta 1943. godine Britanci su izvršili veliki vazdušni napad na Peneminde. Više od dvesta zarobljenika u koncentracionom logoru i više od sto Nemaca je poginulo. General Luftvafea, odgovoran za protivvazdušnu odbranu Penemindea, počinio je samoubistvo.
Tek u januaru 1944. stigli su prvi projektili iz „Dore“, a u septembru je „Fau 2“ počeo da dejstvuje po Londonu, a kasnije i po Antverpenu.
Godina 1944. bila je vreme ogromnih teškoća za samog Fon Brauna. Na proleće ga je Gestapo uhapsio pod optužbom da razvija planove za svemirske letove na štetu vojnih programa. Njegovo puštanje na slobodu lično je tražio rajhsministar naoružanja Albert Šper.
Treba napomenuti da je vojni efekat korišćenja „Fau 2“ bio minimalan. Oružje odmazde „Fau 2“ nije imalo dovoljnu preciznost ni davalo očekivane rezultate. U međuvremenu, Rajh je padao u ambis: sa istoka se Penemindeu približavala Crvena armija.
Fon Braun nije želeo da padne u ruke Rusima. U aprilu je njegova grupa evakuisana u Bavarske Alpe noseći sa sobom svu tehničku dokumentaciju. Fon Braun i njegove kolege predali su se Amerikancima 2. maja 1945.
Amerikanac
U Sjedinjenim Državama Fon Brauna je prvo sačekao hladan prijem. Amerikanci su sproveli veliku operaciju „Skrepka“ u cilju prebacivanja nemačkih naučnika iz Evrope preko okeana. Ukupno, više od 1.600 stručnjaka je odvedeno iz Nemačke, ne uključujući članove njihovih porodica.
Fon Braun i kolege su u početku dali lažne biografije, da bi se, posle kratkog vremena, ipak predstavili pravim imenima. Prvi zadaci nemačkih raketnih stručnjaka bili su obnova programa „Fau 2“ i otvaranje arhiva. Postepeno, životi su im se vraćali „u normalu“. Fon Braun je dobio zvanični državni posao, oženio se i počeo novi život.
Na početku, Amerikanci nisu gajili poseban entuzijazam za raketni program. Štaviše, na prve projekte Fon Brauna i Dornbergera gledali su kao na fantazije pruskih ratnika koji su sišli sa uma: vojne orbitalne stanice sa nuklearnim oružjem i posadom koju čini na stotine astronauta.
Međutim, Fon Braun je postepeno shvatio da je neophodno usporiti priču, a planovi za osvajanje svemira dobili su pristalice ne samo u Pentagonu, već i u društvu. Braun se čak divio Voltu Dizniju, koji je učestvovao u popularizaciji ideje o putovanju u kosmos.
Pored komuniciranja sa javnošću, Fon Braun je „bombardovao“ pretpostavljene i projektom lansiranja veštačkog satelita. Međutim, zasad je morao da se ograniči na završetak svojih prethodnih projektila.
Glavna Fon Braunova preokupacija u ovom periodu bila je „Redstoun“ — raketa koja je bila uspešni nastavak projekta „Fau 2“. Raketa „Jupiter C“, izgrađen na osnovu nje, na testovima je odnela bojevu glavu na udaljenost veću od pet hiljada kilometara. Bio je to sjajan uspeh.
Međutim, 4. oktobra 1957. godine, Sovjetski Savez je lansirao svoj prvi veštački satelit sa kosmodroma Bajkonur. Nakon evakuacije Fon Brauna i njegovog tima u Sjedinjene Države, Rusi su dobili samo mrvice nemačke raketne baštine iz Penemindea, ali su dobijene informacije, što je u kombinaciji sa sopstvenim naporima bilo sasvim dovoljne da tim Sergeja Koroljeva pobedi u trci u osvajanju orbite.
Bio je to veliki udarac za Fon Brauna.
Ni tada Fon Braun nije dobio zeleno svetlo da uspostavi paritet u svemiru po svaku cenu. Zbog tehničkih problema, lansiranje u SAD je nekoliko puta odlagano, ali 6. decembra 1957. godine, samo mesec dana nakon što je SSSR lansirao svoj, iz Kejp Kanaverala je lansiran prvi američki satelit…
… i odmah je eksplodirao.
Nakon toga, program veštačkog satelita u Sjedinjenim Državama potpuno je preuzeo Fon Braun. I 119 dana nakon sovjetskog „Sputnjika“, američki „Eksplorer“ je otišao u orbitu.
Fon Braun je postao nacionalni heroj u SAD, a kada je 1960. godine osnovana buduća NASA, apsolutno se nije postavljalo pitanje pitanje ko će je voditi.
Zadovoljstvo nije trajalo dugo — 12. april 1961. ostao je zauvek utisnut u istoriju sveta: „Vostok“ sa Jurijom Gagarinom je stigao u svemir. Alan Šepard je otišao u orbitu 5. maja, ali su SAD ponovo bile druge.
Ubrzo je Kenedi odobrio još jedan program kao prioritet za NASA.
Za direktnu realizaciju leta do Meseca odgovoran je lično bio Fon Braun. Konačno, 20. jula 1969. posada sa Nilom Armstrongom je sletela na Mesec. To je bilo impresivno dostignuće — za SAD, čovečanstvo i konstruktora.
Bio je to njegov najveći i poslednji uspeh u životu. Planirao je i let na Mars, ali sve je ostalo na planovima.
Ostalo je upamćeno Braunovo obraćanje Armstrongu po povratku sa Meseca: „Statistički gledano, moje perspektive su bile veoma loše, ali statistički, i vi ste morali da umrete u svemiru, a ja — da sedim u zatvoru na Zemlji.“
Verner fon Braun preminuo je 16. juna 1976. godine.
