Tvrtko Milović spada u red hrvatskih novinara iz BiH mlađe generacije. Rodom je iz Kiseljaka, gradića pored Sarajeva. Radio je za mnoge medije u BiH, a trenutno je direktor portala Dnevnik.ba.
U Beograd je došao na poziv direktora Instituta za evropske studije Miše Đurkovića kako bi održao predavanje o odnosima Srba i Hrvata u BiH.
„Ono što je tema mog izlaganja jeste trenutak u kome se dve politike, hrvatska i srpska, susreću i sarađuju. Sa jedne strane imamo Srpsku, koja ima definisanu i rešenu političku poziciju i, koja naoko gledano, nema interesa da se petlja u hrvatsko — bošnjačke odnose, ali to ipak čini 2011, kada Milorad Dodik i RS staju u zaštitu hrvatskog korpusa i zaštitu načela legitimnog zastupanja", kaže Milović.
Poslednjih 20 godina raste nezadovoljstvo i otpor među Hrvatima prema BiH i dok se ne reše osnovna pitanja koje Hrvati postavljaju, oni na Bosnu ne mogu da gledaju kao domovinu u koja u potpunosti štiti njihova prava i u kojoj su dobrodošli.
Sa druge strane, Srbi u BiH imaju institucionalnu zaštitu i, s obzirom da imaju institucije preko kojih mogu da štite svoja prava, ta pozicija naoko izgleda lagodno, kaže Milović. Hrvati to nemaju i to se kao problem prvi put pokazalo 2001, a potom i 2011.
Kako izgledaju srpsko — hrvatske veze u BiH danas?
— Na političkom nivou, one su gotovo idilične. Imamo dve dominantne stranke, među Hrvatima to je HDZ BiH, koji ima podršku između 80 i 90 odsto Hrvata, a s druge strane imamo SNSD, kao vodeću srpsku stranku u BiH, koja ima podršku oko 50 odsto Srba. Odnosi između te dve stranke su, kažem, idilični kao i odnosi između dva lidera, Dragana Čovića i Milorada Dodika.
To, tokom deset poslednjih godina, utiče pozitivno i na odnose dva naroda. Međuetničkih sukoba gotovo da nema, privredna, kulturna, politička saradnja, možemo reći, cveta… Naravno, neka prećutna saglasnost ova dva korpusa je da se ne vraćamo u prošlost. Srbi i Hrvati imali su, 1991. u Hrvatskoj, a od 1992. u Bosni dosta bolno i krvavo međusobno ratno iskustvo.
Ako bismo se vraćali u prošlost, morali bismo da se vratimo i u 1941. Koliko je saradnja stabilna, s obzirom na saglasnost da se ne vraća u prošlost i da nema nekog dubljeg nacionalnog pomirenja između Srba i Hrvata?
— Govorim u svoje ime, ali čini mi se da su se politički akteri saglasili da tog pomirenja ne može ni biti na tom nivou, da se ne možemo dogovoriti oko nekih stvari. Zaista, kada uđemo u te rasprave, vidimo da su temeljna razilaženja apsolutna. Čini mi se da su lideri sada to pitanje ostavili po strani. Vidimo da Milorad Dodik obeležava godišnjice u Jasenovcu i na Kozari, Dragan Čović obeležava Oluju. Dakle, kada se vratimo u istoriju, vidimo da među njima nema nikakvih konsenzusa. Ali u realnoj politici, savršeno funkcionišu. Dakle, istorija je ostavljena iza, i verovatno računaju da se nove generacije slažu sa tim i da su svi spremni da to ostave za neku svoju internu upotrebu, a da ćemo sarađivati kao da se to nije dogodilo. Mislim da je to dobar način prevazilaženja, da ostavimo budućim generacijama da pokušaju da dođu do saglasnosti šta se to u stvari zbivalo.
Hoćete da kažete da je takav stav dobar za otpočinjanje dobrih odnosa?
— Mislim da je to dobro i generalno, u suprotnom nastavili bismo da se svađamo, ne bismo nikako sarađivali. Na taj način ne bismo se približili jedni drugima i ne bismo ni u konačnici, za 50 ili 100 godina, došli do usaglašenog stava šta se zaista dogodilo. Mislim da je ovo dobar put i da otvara mogućnost naučnicima da u jednom trenutku kažu okej, nemamo ličnih animoziteta, politike su skladne, hajdemo sada da se vratimo 50 godina unazad da vidimo, barem oko nekih činjeničnih stvari šta se događalo. Mislim da je to dobar put, ne samo za Srbe i Hrvate, nego za sve narode koji su bili u sukobu.
Kako stoji stvar sa osnivanjem hrvatskog entiteta u BiH? Je li to izvodljivo u sadašnjoj konstelaciji snaga?
Mislite da Republika Srpska proglasi nezavisnost?
— Mislim da država kao takva potpuno kolabira jer to nije uopšte nemoguće. Njene osnovni aparati ne funkcionišu kako treba, ona je kao pravno utemeljena vrlo nestabilna. Skoro 50 odsto stanovništva uopšte ne veruje u tu državu. Ona, dakle, spada u red slabih država i nije isključeno da će propasti kao država, a u tom slučaju, državu na toj teritoriji može da osnuje bilo ko. Ne samo Srbi. Dakle, bezbroj je opcija i, ako bi se tako nešto dogodilo, to je šansa za Hrvate. Ovo govorim zato što ne izgleda izvesno da je moguće doći do konsenzusa, do nekog racionalnog, ljudskog dogovora u kakvoj državi želimo da živimo.
Koliko je održiva osovina Dodik — Čović na duži rok? Šta će se dogoditi sa srpsko — hrvatskim odnosima ukoliko dođe do političkih promena u redovima Srba i Hrvata?
Kako mislite da Čović nema realnu političku snagu?
— Hrvati u Parlamentu BiH imaju četiri zastupnika od 42. To vam govori o njihovoj realnoj snazi. Mi imamo Dragana Čovića kao lidera koji ima kvalitete druge vrste i ima neki međunarodni rejting i to je ono što drži narod u ovom trenutku političkim subjektom koji je relevantan. Ukoliko bi tu došlo do promena, ukoliko bi Čovića zamenio neko drugi, od njegovog ponašanja bi mnogo zavisilo kakvi bi bili odnosi sa RS. Na toj relaciji, odnosi između RS i Hrvata su dosta personalni, dok obrnuto nije.