Obeležavanjem stogodišnjice takozvane Sjeničke konferencije, Bošnjačko nacionalno veće, ne prvi put, aktuelizuje marginalne događaje iz prošlosti i stavlja ih na pijedestal nacionalne borbe za oslobođenje sandžačkih muslimana (Bošnjaka).
Verovatno u nedostatku nacionalnih heroja, Bošnjačko nacionalno veće (BNV), u kojem dominaciju ima Stranka demokratske akcije Sulejmana Ugljanina, pre pet godina se okrenulo slavljenju imena Aćifa Hadžiahmetovića — Bljute, saradnika nacista, streljanog 1945. godine zbog izdaje i masovnih ubistava na teritoriji Sandžaka.
Slavljenje Aćif efendije izazvalo je podeljenost unutar bošnjačke zajednice, pa su iz BNV pribegli potrazi za novim datumima i događajima koji bi dali legitimitet Ugljaninovim zahtevima za autonomiju Sandžaka.
Rešenje je naizgled pronađeno u događaju iz avgusta 1917. godine, takozvanoj Sjeničkoj konferenciji. Te godine, austrougarske okupacione vlasti sazvale su sastanak 12 predsednika sandžačkih opština, koji su usvojili Deklaraciju kojom se zahtevalo da se Novopazarski sandžak, podeljen između Srbije i Crne Gore 1912. godine, priključi Bosni i Hercegovini.
Koliko je ovaj događaj marginalan u istoriji, pokazuje i činjenica da su mu Kenet Morison i Elizabet Roberts, autori pristrasne i probošnjački nastrojene sandžačke pseudoistorije, posvetili tek nekoliko rečenica. No, to ne sprečava Sulejmana Ugljanina da ovaj događaj slavi kao, kako kaže istoričar Čedomir Antić, „sandžačku Filadelfiju“.
Štaviše, prošlog vikenda BNV je organizovalo međunarodni skup pod nazivom „Društveno-politički, pravni i istorijski značaj Sjeničke konferencije“.
Učesnici skupa pozvali su međunarodnu zajednicu „da u procesu evropskih integracija Zapadnog Balkana reši status Sandžaka“, da uspostavi pravnu sigurnost, vladavinu prava i jednakost pred zakonom na teritoriji ove regije, saopštava informativna služba BNV.
Šta znači rešiti „status Sandžaka“ u kontekstu Sjeničke konferencije?
Istoričar Čedomir Antić pretpostavlja da bi prvaci BNV želeli da Evropa ponovo bude ugrožena od autoritarnosti militarizma carske Nemačke i Austrougarske.
„Retka je prilika da jedan nacionalni pokret okreće poglede ka onim segmentima prošlosti koji simbolizuju osmanski feudalizam i austrijski militarizam i veoma je zanimljivo da ta „Filadelfija“ novopazarskih i sjeničkih Bošnjaka nije mesto gde je trijumfovala demokratija, nego mesto gde su neki, delom anonimni, nametnuti predsednici opština od strane vojnih austrijskih vlasti, okupili i težili da razbiju jednu demokratsku i međunarodnu priznatu državu“, kaže Antić.
Slično je i sa slučajem Aćif efendije, dodaje Antić, koji je tokom Drugog svetskog rata u Deževskom srezu obnovio feudalizam, što je jedini slučaj obnove feudalizma u 20. veku.
Pored pogleda u problematičnu prošlost, kaže Antić, na delu je pokušaj jedne grupe ljudi, koja više od deset godina živi od sredstava iz srpskog budžeta, da im neko drugi, po ugledu na Kosovo, stvori državu.
„Pri tom, sami nisu sigurni šta tačno žele. Hteli bi da svi muslimani, bilo da su Srbi, bilo da su Romi, budu objedinjeni pod Novim Pazarom, odnosno Sarajevom. To je veliki problem koji postoji već dugo. Oni bi hteli da im drugi stvaraju i nacionalnu državu, i nacionalni identitet, i versku zajednicu. Drugo, oni bi hteli da u ovom trenutku odvoje deo Srbije, ali ne i deo Crne Gore. Zato što su na severu Crne Gore Srbi u većini i zato što verovatno računaju da će, vremenom, u Crnoj Gori, zajedno sa Albancima preuzeti celu državu“, kaže Antić.
Radi se o zloupotrebi i pogrešnom tumačenju istorije, jer je pokret sandžačkih muslimana pod austrougarskom okupacijom Srbije bio nedemokratski, kao i pokret Alije Izetbegovića u BiH, zaključuje Antić.
Obeležavanje stogodišnjice Sjeničke konferencije privlačenje je pažnje međunarodne zajednice posle posete turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana Novom Pazaru, smatra politikolog Andrijana Maksimović sa Državnog univerziteta u Novom Pazaru.
Ugljanin ne odustaje od bazičnih principa svoje SDA, a obeležavanje godišnjice Sjeničke konferencije znači da nije odustao od autonomije Sandžaka, kaže Maksimović.
Čitava priča, prema njenom mišljenju, ne može da eskalira u ozbiljniju situaciju. Za sada je sve na nivou teorije, pokušaji da se aktuelizuje priča o autonomiji Sandžaka koristi se od događaja do događaja.
Želja pojedinih aktera sandžačke političke scene jeste da ne odustaju od principa povezanih sa zahtevom za autonomiju Sandžaka, jer na taj način drže ljude uz sebe i imaju određenu količinu ucenjivačkog potencijala prema Beogradu.
„Mislim da ne treba tome posvećivati previše pažnje, da to ne bi otišlo u drugu krajnost, u smislu da se zaista napravi ni iz čega nešto. Ali svakako da ne treba potpuno da se zanemari od strane centara i aktera koji su zaduženi za očuvanje celovitosti teritorije“, kaže Maksimović.
Prema Antićevim rečima, priča o autonomiji Sandžaka može da eskalira samo ako Srbija i Rusija to dozvole.
„Mi smo došli do nacionalnog minimuma 1999. godine. Ono što se desilo 2008. desilo bi se svakako, s obzirom na činjenicu da Rusija nije htela da pomogne. Ali sada i pitanje severa Kosova, i pitanje Vojvodine, i pitanje Novog Pazara, i pitanje Republike Srpske, dominantno zavise od nas“, kaže Antić.
