Nemački predsednik Frank Valter Štajnmajer boravio je u Moskvi nakon sedam godina i posle susreta sa ruskim predsednikom Putinom konstatovano je da, uprkos poznatim političkim poteškoćama, rusko-nemački odnosi ne stoje i da su spremni da zajedno rade na daljem njihovom razvoju.
Da li je u pitanju jačanje osovine Moskva—Berlin i koliko ona može biti neka vrsta protivteže politici Sjedinjenih Država?
Teško nam je zajedno, ne možemo rastavljeno
Sa jedne strane, Rusija i Nemačka ne mogu jedna bez druge, konstatuje za Sputnjik Vadim Truhačov, istoričar sa Ruskog državnog i humanitarnog univerziteta, jer je za Nemačku Rusija najveći dobavljač energenata, a za Rusiju je Nemačka najveći dobavljač visokotehnoloških proizvoda. Sa druge strane, dodaje Truhačov, Moskva i Berlin su i dalje konkurenti i suparnici u istočnoj Evropi, ili, bolje rečeno, Nemačka doživljava Rusiju na taj način, bez obzira na to ko je trenutno na vlasti u Berlinu.
„Čak i ako Nemačka izađe iz sfere uticaja SAD, naši bilateralni odnosi neće biti idealni. Nemačka smatra da snosi odgovornost za stabilnost istočne Evrope. Prema njihovom mišljenju, povratak Krima u sastav Rusije podriva ovu stabilnost“, smatra Truhačov.
Međutim, napominje taj istoričar, nemačko društvo i određene političke stranke postaju svesne da je povratak Krima bilo ono što se zove „nužna odbrana“, mada, nemačkom establišmentu se to i dalje ne sviđa.
„Nemačka neće priznati Krim u doglednoj budućnosti, a čini mi se da uz prećutnu saglasnost Moskve i Berlina ova tema polako nestaje sa dnevnog reda. Obe strane su svesne da su politički nesporazumi štetni po biznis i ekonomske odnose“, ukazuje Truhačov.
U pitanju je poseta nemačkog predsednika nakon sedam godina i inače figure koja istinski predstavlja sponu između Rusije i Nemačke, podseća za Sputnjik Lazar Glišović, doktorant na Pravnom fakultetu u Beogradu, i to se pokazalo naročito u periodu zahlađenja odnosa 2014. nakon Krima, potom zbog optužbi o navodnom učešću Rusije u sukobima u istočnoj Ukrajini i na posletku u krizi u Siriji, kad je kao ministar spoljnih poslova izuzetno često boravio u Rusiji.
„Čak su jednom prilikom on i njegov kolega Sergej Lavrov konstatovali da se češće viđaju međusobno nego što viđaju svoje porodice. Takođe je i predsednik Vladimir Putin često primao gospodina Štajnmajera kao ministra, što je neobično i što predstavlja izuzetak, budući da on održava onu diplomatsku praksu da samo sa šefovima vlada i država ima direktne susrete“, sugeriše Glišović.
Nema Britanije, pa je glavobolja još veća
Svakako da ova poseta dolazi u trenutku svojevrsne američke kampanje u Evropi koja se tiče pokušaja uticaja na države da sprovede takozvanu energetsku diversifikaciju, primećuje taj doktorant, i time se direktno udara na interese Rusije i u nekoj izvesnoj meri i na interese Nemačke koja se opredelila da dobar deo potreba gasnih energenata nabavi upravo iz Rusije i to zajedničkim projektom „Severni tok 2“.
Odnosi Rusije i Nemačke prožeti su, napominje Glišović, izuzetno jakom ekonomskom saradnjom i uprkos sankcijama EU i jedni i drugi su našli način da ih vešto zaobiđu. Postoji ta bojazan, dodaje on, sa stanovišta SAD, od daljeg približavanja Nemačke i Rusije, koje je sasvim prirodno.
„Mi sad imamo kristalno jasnu vodeću ulogu Nemačke ne smao zbog njene finansijske i političke moći sa jedne strane već i zbog toga što je, dodaje taj doktorant, veliki igrač Velika Britanija izašla iz igre i nije više deo EU. Time je Amerika izgubila važnog, možemo reći stopostotnog partnera unutar EU i tu postoji ta bojazan formiranja neke osovine koja se ne bi zaustavila samo na Berlinu i Moskvi nego bi možda u svoje okrilje uzela lako i Francusku“, ukazuje Glišović.
Posebno možemo konstatovati, ističe on, ne samo na zvaničnom nivou već i na opredeljenju glasača u svim ovim državama koje smo spomenuli, posebno u Francuskoj i Nemačkoj, ozbiljan deo njih već daje poverenje onima koji zagovaraju mnogo bolje, štaviše izuzetno dobre odnose sa Ruskom Federacijom.
„Poslednju mogućnost da to vidimo na delu imali smo u Austriji pre nekoliko dana, u Nemačkoj kroz Alternativu za Nemačku i takođe sa tradicionalno jakom partijom Le Penove u Francuskoj. To su sve jaki politički igrači za koje možemo reći da im je jedan od zajedničkih imenitelja tešnja, bolja saradnja sa Ruskom Federacijom“, podvlači taj doktorant.
Ne mislim da Nemačka sedi na dve stolice kada je reč o odnosima sa Rusijom, kaže Vadim Truhačov, istoričar sa Ruskog državnog humanitarnog univerziteta, ali istina je da Berlin sprovodi takvu politiku u odnosima sa SAD. Sa jedne strane, Nemačka pokušava na sve moguće načine da se dodvori Americi, a sa druge strane, Berlin je definitivno željan samopotvrđivanja i voleo bi da igra što veću ulogu u Evropi i u svetu.
„O tome se sada malo govori, ali za Nemačku je Balkan bio i ostaje mesto za odmeravanje snaga sa Rusijom. Mislim da u ovom regionu Nemačka igra mnogo veću ulogu od SAD i ne odustaje od politike maksimalnih pritisaka na Srbiju. Stoga, kada je reč o balkanskom pitanju, nesporazum između Rusije i Nemačke je postojao čak i u doba najboljih bilateralnih odnosa“, zaključuje Truhačov.
