Šala da komunizam u Kini, u kojoj je sve veliko i dugotrajno, neće dugo trajati, možda samo vek-dva, potvrđuje pravilo da se iza svake dosetke zapravo krije istina. Jer kako reče kineski predsednik i generalni sekretar Komunističke partije Kine (KPK) Si Đinping na otvaranju 19. kongresa KPK, „socijalizam sa kineskim karakteristikama zakoračio je u novu eru“.
„Biće ovo era u kojoj ćemo obezbediti odlučnu pobedu u izgradnji umereno naprednog društva u svim sferama i sveopštih napora da izgradimo veliku modernu socijalističku zemlju. Ovo će, takođe, biti era u kojoj će se videti da se Kina približava liderskoj poziciji u svetu. Kina je ustala, postala je bogata i snažna“, poručio je Si pred 2.287 delegata iz svih krajeva Kine, koji su izabrani među 89 miliona članova partije.
Poruka je, međutim, upućena i svima u svetu koji vrlo pažljivo prate zbivanja u Kini, najmnogoljudnijoj i četvrtoj po veličini državi u svetu, u kojoj živi svaki peti stanovnik planete, koja je za poslednjih 38 godina prevalila put od zemlje gladnih usta do druge ekonomije sveta.
Si je jasno stavio do znanja da su potrebe da ljudi žive bolje sve veće, ne samo u pogledu materijalnih i kulturnih potreba, već da rastu i njihovi zahtevi za demokratijom, vladavinom zakona, pravičnošću i pravdom, sigurnošću i boljim okruženjem.
„U prvoj fazi, od 2020. do 2035. godine, na osnovu svestrane izgradnje bogatog društva, realizovaćemo socijalističku modernizaciju. U drugoj fazi, od 2035. do sredine ovog veka, na osnovu socijalističke modernizacije, Kina će postati moćna, demokratska, civilizovana, harmonična, lepa i moderna socijalistička zemlja“, poručio je Si.
Šef države i partije je bez okolišanja najavio i „potpunu reformu vojske na najvišem svetskom nivou do sredine 21. veka“.
Komentarišući za Sputnjik poruke koje je Si u svom referatu uputio partijskim drugovima, ali i svetskoj javnosti, stručnjak za Kinu, saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije Jovan Čavoški kaže da će Kina, praktično, i narednih decenija nastaviti sa dosadašnjom politikom i na unutrašnjem i spoljnom planu.
Vidi se, kaže, da je Si vrlo zadovoljan dosadašnjim rezultatima koji se poklapaju sa njegovim prvim proklamovanim ciljem, a to je da do 2021. godine, kada će biti 100 godina od osnivanja KP Kine, zemlja ostvari takav ekonomski razvoj da dobar deo stanovništva oseti ekonomski boljitak. Sledeći cilj koji je projektovao i na čemu će raditi čitava partija i naredne generacije lidera jeste da Kina postane razvijena zemlja do 2049. godine, kada se proslavlja 100 godina od osnivanja NR Kine.
„Ono što je važno u referatu jeste reforma državnih preduzeća, velikih državnih kompanija koje čine okosnicu kineskog razvoja i kineskog ekonomskog uspeha danas. Najavio je veće angažovanje i čvršću i intenzivniju saradnju državnog i privatnog sektora, koja bi omogućila dalji napredak zemlje i njihov zajednički nastup na svetskoj pozornici, koji bi Kinu pozicionirao kao jednu od najvažnijih ekonomskih zemalja sveta. Trenutno je druga ekonomska sila sveta, a u budućnosti je vrlo moguće i prva“, kaže Čavoški.
On izdvaja i to što je Si potvrdio uspeh dosadašnjih sveobuhvatnih vojnih reformi koje je pokrenuo pre nekoliko godina i koje su u potpunosti promenile organizacionu strukturu kineskih oružanih snaga. Zato sada kineska armija u tehnološkom i organizacionom smislu počinje da se približava najmoćnijim silama sveta, pre svega SAD i Ruskoj Federaciji. U nekim segmentima moguće je, dodaje, čak i da prednjači.
To što je šef države i partije najavio je da će 2035. godine biti zaokružen čitav proces tih ekonomskih reformi i vojne modernizacije znači da bi Kina u svim tim aspektima bila egal sa SAD, smatra dobar poznavalac Kine. Na taj način je, kako ocenjuje, Si najavio da će Kina ne samo odlučno braniti svoje nacionalne interese, kako na sopstvenoj teritoriji i u regionu, nego da će zaista biti vojna sila na koju treba računati na globalnom nivou.
Sagovornik Sputnjika ukazuje da narednih dana treba obratiti pažnju na to da li će „Jedan pojas, jedan put“ i neke druge spoljnopolitičke ideje Sija ući u tekst partijskog programa. To će biti vrlo važno jer će u tom slučaju sa svojim koncepcijama stati rame uz rame sa velikim teoretičarima kineskog socijalizma kao što su Mao Cedung, Deng Sjaoping, Đijang Cemin, Hu Đintao.
„Mi trenutno prisustvujemo svetskom poretku koji je još u velikoj tranziciji koja će sigurno trajati narednu deceniju, ali se već vide glavni igrači koji će ga oblikovati. Kada velike sile, naročito one na koje u poslednjih 200 godina ostale sile nisu računale, ponovo zauzimaju mesto koje su imale u istoriji, to menja svetsku ravnotežu snaga. Ali mislim da je Kina dovoljno odgovorna i zaista velika sila da sopstvene interese dobro ugradi u temelje međunarodnog poretka doprinoseći njegovoj stabilnosti, a ne razarajući ga“, ocenio je Čavoški za Sputnjik i dodao: „I ostale sile moraće da prihvate Kinu i njene interese kao neminovnost i činjenicu sa kojom će ubuduće morati da se bave.“
Uostalom kao što su se bavile i do sada u pokušaju da objasne „kinesko privredno čudo“, „jednu državu, a dva (ekonomska) sistema“.
Si, međutim, kaže da je za objašnjenje ekonomskog uspeha Kine i tridesetogodišnje napredovanje zemlje neophodno sagledati istorijat razvoja Komunističke partije. Uspesi su, napominje, ostvareni upravo pod vođstvom KPK.
O tome za Sputnjik govori dugogodišnji komentator kineskih dešavanja Borislav Korkodelović, koji ističe da je suština u dobro vođenoj i strogo hijerarhijski ustrojenoj monolitnoj partiji koja ima članova koliko Nemačka ima stanovnika. Najveći kvalitet partije je, kaže, što je stalno u toku sa vremenom i događajima, ne dozvoljavajući da je preteknu, već ih anticipira. A to je, napominje on, zahvaljujući izuzetno kvalitetnim, obrazovanim kadrovima u posebnim školama, svojevrsnim akademijama, a potom i oštroj selekciji kada se biraju lideri na svim partijskim nivoima.
On napominje da Kina, zahvaljujući konfučijanstvu, ima izvanrednu tradiciju obrazovanja i tradiciju dobrih državnih činovnika koji napreduju zahvaljujući znanju i obrazovanju, a ne putem protekcije i korupcije.
Korkodelović podseća na polemiku koju je izazvala knjiga kanadsko-američkog profesora Danijela Ejbela čije je stanovište da su šefovi država NR Kine, upravo zbog te partijske selekcije, mnogo sposobniji i kvalifikovaniji za vođenje državnih poslova nego što su oni u SAD koji budu birani zahvaljujući volji pojedinih interesnih grupa.
U Kini je partija filter kako bi se najbolji među najboljima izvukli na vrh i partije i države, ističe Korkodelović.
On napominje da je zahvaljujući mudrosti Deng Sjaopinga, mandat vođenja države ograničen na 10 godina, u dva mandata po pet godina i da se za to vreme odabiraju i spremaju oni koji će preuzeti liderske položaje na više nivoa u partiji i državi i konačno onaj koji će biti na samom čelu.
To je, kako objašnjava, put stabilnosti i predvidljivosti, zbog čega nema naglih pokreta, ni nekog ko bi mogao biti veliki remetilac, kako sada predsednik SAD Donald Tramp sam sebe naziva.
Država u kojoj su spojeni komunizam i kapitalizam, tradicionalna kultura i najnoviji savremeni trendovi, najjača državna vlast i ekonomski najmoćnije individue, i dalje ne prestaje da izaziva zapitanost do kada to tako može da traje.
I dok jedni, poput Dejvida Šamboa, profesora međunarodnih odnosa i direktora programa za kinesku politiku na Univerzitetu „Džordž Vašington“, misle da je kineski komunistički režim blizu svoga sloma, takvu ocenu je na nož dočekao ugledni ekonomista, profesor ekonomije na Univerzitetu „Džordž Mejson“ Tajler Kauen. On smatra da nema ni govora o propasti KPK, zato što je Kina već pregrmela pučeve, a partija ostala na vlasti. U međuvremenu, ekonomija je postale snažna, a partija popularna, objašnjava on.
Ima i zanimljivih gledišta da je Kina u fazi tranzicije, ali iz kapitalizma u komunizam, sa proširenim modelom Novog ekonomskog plana (NEP).
Šef države je Komunistička partija, a u rukama države je 50 odsto privrede. Druga polovina živi u uslovima tržišta, nadmećući se sa javnim sektorom, a kad izgubi, onda budu apsorbovani u NEP socijalizam, obrazlažu zagovornici potpuno novog gledanja na Kinu.
Bilo kako bilo, KP Kine ne deli mišljenje da je propast socijalizma u zemljama Istočne Evrope i SSSR-u bio neminovan. Korkodelović smatra da Kinezi grade socijalizam kineskih boja koji će biti moguć sve dok je Kina napredna i dok isporučuje plodove ekonomiji i društvu.
Ili što bi rekao Deng Sjaoping, koji je, iako nikada nije postao šef partije ili države, svojim uticajem poveo zemlju putem ekonomskih reformi: „Nije bitno da li je mačka crna ili bela, bitno je da lovi miševe“.
