Pukotine u „velikoj koaliciji“ OVP sa socijaldemokratama (SPO) su se javile još 2015. godine kada je, zbog migrantske krize, naglo počela da raste popularnost antiimigracione, evroskeptične i nacionalno-konzervativne Slobodarske partije Austrije Hajnc-Kristijana Štrahea, koja se i naredne godine održavala na 33 do 35 odsto. Cela 2016. godina je praktično izgubljena i potrošena najpre na rešavanje krize u prva tri meseca, a zatim ostalih devet na kampanju za predsedničke izbore (čitaj: sprečavanje kandidata Slobodara Norberta Hofera da pobedi).
Kada je opasnost prošla, vladajući monolit mogao je da počne da puca. Trvenja i beskrajna natezanja, koja su neretko dovodila do ćorsokaka, pa i otvorenih sukoba između SPO i OVP, kulminirala su početkom maja, pokrenuvši domino efekat na kompletnoj političkoj sceni Austrije.
Prvi pucanj je „opalio“ tadašnji lider OVP i vicekancelar Rajnhold Mitelrener 10. maja podnošenjem ostavke na obe funkcije, kao razlog navodeći sukobe u Vladi i u sopstvenoj stranci.
Dva dana nakon toga, Sebastijan Kurc javno objavljuje spremnost da preuzme stranku, zahtevajući vanredne izbore kao način izlaska iz političke krize. Usput je zatražio od stranačkog rukovodstva skoro diktatorska ovlašćenja: da formira „nezavisnu listu“, da sam određuje kandidate i njihov redosled, način vođenja kampanje i mnogo šta drugo. Rečeno — učinjeno.
Tako je 14. maja skoro jednoglasno Kurc izabran za lidera OVP, najavivši stvaranje liste neverovatno originalnog i maštovitog naziva — „Sebastijan Kurc — nova Narodna partija“, na koju je, osim članova OVP, stavio i neke nestranačke ličnosti, eksperte, ljude koji dotada nisu bili u politici, itd. Prve ankete po izboru Kurca za lidera pokazale su da je OVP sa 20 skočio na 35 odsto, uz pad SPO sa 29 na 21-22 odsto, odnosno FPO sa 33 na 22-24 odsto.
Ne sme se smetnuti s uma da ovakav „blickrig“ dolazi neposredno posle završetka izbora u Francuskoj, pobede Emanuela Makrona i poraza Marin Le Pen, kada se verovalo da je populistički talas zaustavljen i da će Angela Merkel lako završiti posao na septembarskim saveznim izborima, a da AfD neće preći dvocifreni rezultat.
Kurc je u kampanji, vodeći se upravo Makronovim receptom (ne i liberalnom agendom), najpre na već opisan način „prepakovao“ sopstvenu stranku, a zatim i samog sebe, predstavljajući se kao novo, mlado, sveže i neistrošeno lice austrijske politike, uprkos tome što je već četiri godine bio ministar u Vladi. Međutim, pravi i ključni razlog popularnosti ovog tridesetjednogodišnjaka, zalizane kose i tinejdžerskog bejbi-fejs izgleda, koji je napustio studije prava 2011. godine da bi bio imenovan za državnog sekretara u Ministarstvu za integracije, jeste taj što je u kampanji „pozajmio“ ključne teme od Slobodara — protivljenje imigraciji i „islamizaciji Austrije".
Ta inače goruća pitanja su bila upakovana u ukrasni papir i mašnu i sa sve blaženim osmejkom od uveta do uveta servirana austrijskim biračima. Naravno, ne treba gubiti iz vida i raniju popularnost Kurca, zbog zalaganja za zatvaranje balkanske migrantske rute, zatim, možda stvarne, a možda i fingirane, kritike izbegličke politike Angele Merkel, kao i zbog iniciranja donošenja zakona o zabrani nošenja burke i nikaba, koji je, sasvim slučajno, stupio na snagu 1. oktobra. Ipak, dok su rejtinzi ostalih stranaka tokom kampanje u anketama umeli prilično da variraju, Kurc i OVP su bili na sumnjivo stabilnih i nepromenljivih 33 odsto do samog kraja, kao da predizborna kampanja nije mesecima u toku.
U međuvremenu, usled svojih unutrašnjih podela i sukoba, počevši sa isključenjem ekstremno levičarskog omladinskog krila Zelenih, dotadašnja predsednica Eva Glavišnig je podnela ostavku, na njeno mesto je izabrana Ingrid Felipe, a kao kandidat za kancelara je istaknuta Urlike Lunaček, otvorena lezbejka i evroparlamentarka, srpskoj javnosti poznata kao izvestilac EP za Kosovo. Na sve ovo su se nadovezali i izlazak Pilca iz stranke, nezadovoljnog mestom na izbornoj listi, i njegov samostalni nastup na izborima, koji je prepolovio biračko telo Zelenih. Ako je i postojala makar teoretska šansa da Kurc, u slučaju istog rezultata Zelenih i NEOS kao 2013, napravi austrijsku varijantu „Jamajka koalicije“ ili da makar zapreti njome potencijalnim partnerima, bilo SPO ili Slobodarima, u slučaju prevelikih zahteva, Pilc je, nesvesno, tu mogućnost sasekao.
Uprkos tome što je još u junu SPO, verovatno iz taktičkih razloga, objavio da ukida tridesetogodišnji moratorijum na koalicije sa FPO i da je spreman da uđe u postizbornu koaliciju „pod određenim uslovima“, za Kurca i OVP su stvari do polovine septembra išle prilično glatko, budući da su rejtinzi SPO i FPO bili na oko 24 odsto, što je bilo na samoj granici matematičke mogućnosti za najtanju moguću većinu. A onda je usledio preokret, najpre sa rezultatom AfD u Nemačkoj, a još više sa izbijanjem tzv. „fejsbuk skandala“ krajem septembra.
Naime, tokom avgusta i septembra dve stranice na Fejsbuku su objavljivale video-klipove u kojima su birači zastrašivani ponovnom najezdom migranata za koje će kapije otvoriti Sebastijan Kurc, prikazan kao marioneta nikog drugog do — Džordža Soroša, omiljenog arhineprijatelja desničara širom Evrope. S obzirom da je video bio namenjen biračima krajnje desnice, s namerom da ih odvrati od glasanja za Kurca, javnost je, logično, verovala da iza tih stranica stoje Slobodari. Ispostavilo se, međutim, da je iza toga stajao Tal Zilberštajn, izraelski marketinški konsultant i dugogodišnji saradnik SPO, koji je, da stvar bude još „interesantnija“, mesec i po dana pre uhapšen u Izraelu zbog pranja novca, nakon čega je SPO momentalno objavio da raskida svaku saradnju sa njim. Radi smanjenja štete, šef kampanje i savezni sekretar SPO je 30. septembra podneo ostavku na funkcije u stranci.
Ali ni tu nije bio kraj. Peter Puler, jedan od Zilberštajnovih saradnika, deset dana pred izbore je optužio jednog od najbližih saradnika Sebastijana Kurca da mu je ponudio sto hiljada evra da zaustavi kampanju protiv Kurca ili da pređe na njegovu stranu. Kada je ovaj to kategorički demantovao, Puler je objavio njihovu prepisku, čiju je autentičnost OVP teška srca morao da potvrdi.
Šta god od ovoga bilo istina, birači su se podsetili stare boljke mejnstrim stranaka, na koju FPO ukazuje duže vreme, a to je — korumpiranost. Može biti da je upravo ova afera pripomogla blagom usponu FPO u foto-finišu, kao i padu OVP, ali i oporavku SPO koji je ipak zadao poslednji, završni udarac. Isto tako, zbog „zle krvi“ stvorene na relaciji SPO-OVP, za sada deluje kao da su pomirenje i obnova „velike koalicije“ nemogući, što ukazuje na jedinu mogućnost za formiranje Vlade, a to su — Štrahe i Slobodari.
Na kraju, postizborna situacija nije nimalo jasnija nego što je bila pre izbora. Svi su pobedili i svi su izgubili.
Kurc jeste dobio najviše glasova, podigao stranku iz pepela, ali nije ostvario trijumf — pobedu od 6 do 8 odsto razlike u odnosu na drugoplasiranog, što bi mu omogućilo da on bude dominantni partner u trouglu, onaj koji bira, onaj koji odlučuje.
SPO i Kern, uprkos padu na drugo mesto posle 15 godina na prvom, zadržali su gotovo isti procenat sa prethodnih izbora i vrlo jaku poziciju, u vremenu sveopšte erozije evropske socijaldemokratije, pa čak i mogućnost da i dalje budu deo vlasti, bilo kao stariji (sa Slobodarima), bilo kao mlađi partneri (sa OVP).
Slobodari sa Štraheom su napravili istorijski rezultat, u apsolutnim brojkama veći i od onog Hajderovog iz 1999, nametnuli su svoje teme, što im je i najveći uspeh na ovim izborima, ali i dalje ne uspevaju da budu prvi, da svoj vrlo visok rejting pred svake izbore kapitalizuju do kraja, da konačno mobilišu tih oko 30 odsto Austrijanaca koji su poslednjih deset godina temeljno nezadovoljni postojećim stanjem u Austriji, kako na ekonomskom, a malo više na kulturno i nacionalno identitetskom planu. I u zasada najverovatnijoj postizbornoj koaliciji sa OVP i Kurcom biće samo — mlađi partner.
Ipak, zbog ovakvog odnosa snaga, izvesno je samo jedno, koja god dva partnera da sednu za pregovarački sto, uvek će senka onog trećeg lebdeti iznad njih. I delovaće primamljivo, makar kao izgovor za zatezanje konopca, tj. za iznuđivanje međusobnih ustupaka. Pravo pitanje u takvoj situaciji nije ko će ponuditi više, nego ko će previše zategnuti konopac.
