Unkovski, koji je objasnio da je radnja predstave, prema dramatizaciji Rusomira Bogdanovskog, smeštena u imaginarno putovanje Alberta Ajnštajna iz Evrope u Ameriku, istakao je za Sputnjik da se ne zna šta je to Ajnštajn sanjao, ali se zna šta je Lajtmen napisao povodom njegovih teorija vremena.
„On je razvio razne aspekte, analize tog vremena koje je našao kod Ajnštajna, i onda je tome dao prevodljivu formu, napravio neke dnevne situacije koje se sve događaju u Bernu, u vreme kada Ajnštajn završava svoju teoriju relativiteta i kada radi na patentiranju iste. Taj ceo proces je za mene bio vrlo interesantan jer je tema nešto što se teško razume u svakodnevnom životu kao što je Ajnštajnova teorija vremena.“
Kako kaže Unkovski, Lajtman je u svom romanu vrlo jasno i dostupno „preveo“ nauku nalik priručniku koji se prodaje uz računar, i na jedan poetski način u izuzetno lepom stilu Ajnštajnovu teoriju vremena stavio u pogon u književnost, pa potom dalje u pozorište. Reditelj je za Sputnjik naglasio da će se predstava razlikovati od knjige, da je na njoj bazirana, ali da je ne sledi kompletno.
„Imali smo sreću da nam je Lajtmen dao jednu širinu u adaptaciji kada je shvatio šta radimo. Praktično kod njega se sve događa u dva meseca, dok Ajnštajn završava teoriju vremena u Bernu, a kod nas se radnja dešava 1933. godine dok Ajnštajn putuje iz Evrope u Ameriku brodom, i na tom brodu se sreće sa svojim sećanjima koja putuju sa njim.“
U razgovoru za Sputnjik, Unkovski se osvrnuo i na razlike u pozorišnom stvaranju za vreme postojanja bivše Jugoslavije i danas.
„Ne treba zaboraviti na činjenicu da nas već decenije razdvajaju od raspada. Ono što dramatično nedostaje ako poredimo sada Srbiju sa bivšom Jugoslavijom jeste to da smo tada imali jedno veliko takmičenje. Na Sterijino pozorje dolazilo je po 70, 80 novih predstava, pa bi se od toga odabralo sedam, osam od kojih bi neka pobedila. Ne mora da znači da je uvek kvalitet pobeđivao kao na svim festivalima gde imate žiri, ali su to bila vremena velikih takmičenja, gde je do izražaja dolazio vrh tog teatra. Onda smo mi u Makedoniji uvek hteli da pobedimo Slovence koji su bili najbliže Evropi. Prostor je bio širi, ne vidim da se on za mene danas nešto skupio. Mi u okviru tog prostora smo upućeni jedni na druge i to je prirodno“, ocenio je reditelj i dodao da danas najmanje radi u Skoplju, odakle je poreklom.
„Naravno, država može uvek da smeta, da ne daje pare, može da koči sve te procese. Međutim, ljudi su upućeni jedni na druge. Ja sam za potrebe ove predstave doveo scenografa iz Hrvatske, odnosno iz Nemačke, kostimografa iz Beograda, čoveka za scenski pokret iz Grčke, kompozitora iz Makedonije. Tako da to je valjda nešto najlepše što može da se dogodi u pozorištu,“
Na pitanje na koji način država može da smeta i koliko ona po njegovom mišljenju danas pridaje važnosti kulturi, Unkovski je poručio da je sve i isključivo stvar materijalnih sredstava.
„Ona može dramatično da utiče na sve kulturne procese finansiranjem, pre svega zato što ako se nešto ne finansira vi možete da se koprcate, da tražite razne sponzore, ali uvek ste u neizvesnosti. A ako vam država garantuje dugoročnije finansiranje to ipak omogućava rast i razvoj. Velika profesionalna pozorišta su dovedena u situaciju da imaju finansiran repertoar od svega nekoliko predstava nasuprot njihovog potencijala da igraju. Verujem da će država, kada jednog dana ponovo uđe u neku drugu kondiciju, kada se neki drugi prioriteti pojave, opet biti u stanju da podrži visoko profesionalna pozorišta i da ih dalje afirmiše“, zaključio je Unkovski za Sputnjik.
