Neposredno pred premijeru predstave „Ajnštajnovi snovi,“ sa glumicom Anitom Mančić razgovarali smo o tom komadu, ali i o njenim ranijim glumačkim angažmanima, težnjama, željama i ambicijama. Najmlađa dobitnica nagrade Žanka Stokić, glumica sa pet „Sterijinih nagrada“, što je rekord festivala „Sterijino pozorje“, istakla je za Sputnjik da je proces stvaranja nove predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu bio vrlo zanimljiv i da je u pitanju jedna specifična, neuobičajena dramatizacija romana Alena Lajtmena.
„Bio je ovo dug, suštinski iscrpljujući proces. Videćemo, tema je vrlo zanimljiva, ovo je prosto prvi pokušaj da se upriliči nauka u pozorištu. Na koji način mi to uspevamo, zajedno sa rediteljem, pokazaće rezultati, ali u samom startu je bilo vrlo zavodljivo da se sve ono što je vezano za Ajnštajna i njegovu nauku ubaci u formu sna, i da se na neki način ta fizika upriliči na sceni. Ja sam zapravo više podrška u ovoj predstavi, tu i nemam neki veliki prostor, osim da predstavljam jednu grupu ljudi, porodicu sa Sicilije, koja je deo nekih Ajnštajnovih sećanja, snova ili mogućnosti. Pripadam toj jednoj porodici koja živi u nekom beskonačnom vremenu i imam 383 godine.“
Da možete da se poslužite Ajnštajnovim putovanjem kroz vreme, da li biste otišli u budućnost ili prošlost i šta biste izmenili, dodali na vašem profesionalnom planu?
— Ne znam da li bi mi neko prošlo vreme pripadalo više nego ovo, a što se budućnosti tiče, ni to nisam sigurna. Mislim da sam rođena u pravom trenutku. Niti mislim da bih nešto menjala. Za svaku odluku koju sam donela u životu, dobro sam razmislila. Ništa nisam radila po inerciji. Tako da u bilo kojem vremenu da živim, mislim da bi manje ili više sled događaja bio isti. Sada već imam neke godine i neko znanje i mogu da kažem da se malo toga u suštini menja. Možda bi mi bilo fantastično da sam živela baš u vreme Ajnštajna, jer je nauka tada bila fascinantna, tada su zapravo bila prisutna i najveća naučna dostignuća, ljudi su se bavili otkrivanjem, i to je možda nešto što bi mene najviše privlačilo. Sad je već sve poznato, samo je pitanje kada i u kojem trenutku će nam otkriti ono što su saznali davno.
Istakli ste da Vam je želja da se ostvarite u ulozi Hamleta. Kakav bi bio Vaš Hamlet? Na osnovu čega biste izgradili njegov lik?
— I dalje negde stalno imam sukob sa rediteljima i ljudima oko sebe koji hoće da me saslušaju na tu temu, a već postajem duhovita svima. I dalje smatram da je Hamletov način razmišljanja vrlo blizak ženskom mozgu. Kao što znamo, postoji muški i ženski mozak, i vrlo smo različiti. A ta vrsta neke empatije, osetljivosti i ekspresije, bez obzira što mislim da su muškarci jako osetljivi i čak u nekim momentima osetljiviji od žena, koju ima Hamlet, u možda najdubljim i najskrivenijim emocijama, mislim da više pripada ženi. Čak možda i grešim ako kažem da to više pripada ženi, možda to najviše pripada meni, jer ja zaista negde taj tekst duboko osećam i doživljavam svaku tu rečenicu i svaki taj odnos vrlo lično. Imam utisak da bih mogla da stanem iza svake Hamletove misli. Otuda ta moja potreba, bez obzira što sam ja žensko, to je jedna univerzalna tema i ništa u tom tekstu ne može da se pripiše samo muškarcu. Može da se pripiše jednom ljudskom biću. Kao što su u Šekspirovo vreme muškarci mogli da igraju ženske uloge, mogla bih i ja danas da se nađem u ulozi Hamleta i iznesem taj tekst koji pripada jednom osvešćenom biću, niti muškarcu niti ženi posebno.
