Preispitujući srpsku istoriju 20. veka, mnogi istoričari pitali su se da li je sve moralo da se dogodi na način na koji se dogodilo. Da li je Srbija morala da bude neizostavni element svakog velikog sukoba u prošlom veku, da podnese tolike žrtve i da žrtvuje čak i svoju državnost?
Ovo pitanje postalo je aktuelno naročito posle krvavog raspada Jugoslavije i bespravnog samopriznanja Kosova i Metohije.
Dok je za srpsko učešće u Prvom svetskom ratu uvreženo mišljenje, naravno potkrepljeno činjenicama, da Srbija nije imala izbora, njeno učešće u onom potonjem stvar je oko koje se lome koplja.
Da li je srpski narod morao da uđe u Drugi svetski rat ili je mogao da ostane, barem neko vreme, po strani? Mogao je, preovladavajuće je mišljenje stručnjaka, i da na taj način izbegne milionsku žrtvu.
Prema izjavama savremenih srpskih političara, današnja Srbija trebalo bi da se ne meša u sukobe velikih sila, da ostane izvan njih i da srpska politika bude politika neutralnosti (vojne i političke) i nemešanja u aktuelne svetske sukobe.
Na zasedanju Generalne skupštine UN srpski predsednik Aleksandar Vučić izjavio je da Srbija treba da ostane ispod radara velikih sila. Istoričar Saša Adamović dodaje da Srbija to mora.
Ta izjava je, kaže Adamović, odjek one ideje jednog dela srpske elite u 20. veku, koja je, posle, kako kaže, stravičnih iskustava iz Prvog svetskog rata, kada Srbija nije ostala van tadašnjih sukoba velikih sila, želela da ondašnju Kraljevinu Jugoslaviju drži van svetskih sukoba.
Jedan od predstavnika te elite bio je i Milan Stojadinović, jugoslovenski premijer iz tridesetih godina prošlog veka.
„Njegova politika bila je ono što je on kasnije stavio u naslov svojih memoara, ’Ni rat, ni pakt‘. To je, zapravo, ideja ostajanja Kraljevine Jugoslavije i srpskog naroda van sukoba velikih sila i pokušaj da se izbegne tragedija stradanja iz Prvog svetskog rata“, objašnjava Adamović.
Vreme u kome živimo slično je vremenu uoči Drugog svetskog rata, dodaje Adamović, kada je jedan vladajući poredak doveden u pitanje, dok novi poredak još nije stvoren.
„Ponovo na delu imamo igru velikih sila, i imperativ Srbije je da ostane van tog sukoba, da, štiteći svoje nacionalne i državne interese, ostane neutralna u tom sukobu, kako je predsednik Vučić rekao, da ostane ispod radara velikih sila, kako bi izbegla stradanje koje smo doživeli u Prvom i Drugom svetskom ratu“, kaže Adamović.
Srbija ispod radara velikih sila može da ostane neutralnom, disperziranom politikom, ne samo u smislu vojne već i političke neutralnosti, kaže bivši jugoslovenski i srpski diplomata Zoran Milivojević.
To može da postigne tako što neće biti pod kišobranom nijedne svetske sile, tako da ne bude predmet nadmetanja tih sila, dodaje on, pošto se Srbija nalazi na prostoru koji je, kako kaže, objekat njihovog nadmetanja.
Balkanski prostor predodređen je za nadmetanje velikih sila, i tome uživo svedočimo. Četiri značajna svetska faktora — SAD, Rusija, Kina i EU — nadmeću se na Balkanu u situaciji kada među njima nema konsenzusa o razvoju međunarodnih odnosa i kada su im interesi suprotstavljeni, kaže Milivojević.
„To se objektivno prelama preko Srbije, hteli mi to ili ne, i vidimo u više primera da je jedan od garanata upravo ta neutralna pozicija i to nesvrstavanje u nekom novom obliku, nekim novim savremenim međunarodnim okolnostima, daje rezultat. Zato što niko neće da rizikuje da Srbija pređe u neki drugi tabor tako što bi se radikalno prema njoj ponašao“, kaže Milivojević.
Drugi element koji obezbeđuje Srbiji da ne bude trn u oku velikih sila je, kako Milivojević kaže, aktivna politika koju odlikuju konstruktivnost i mehanizam koji sporna pitanja ne koristi za kvarenje odnosa, njihovu radikalizaciju i provokacije.
„Time treba objasniti i, recimo, stav Srbije u odnosu na provokacije iz Zagreba, Sarajeva, iz Tirane i tako dalje. Upravo tim stavom ona ne rizikuje da postane objekat gde bi se uključile i velike i regionalne sile u funkciji zaštite interesa druge strane prema Srbiji“, kaže Milivojević.
