Talas smena gubernatora počeo je 25. septembra imenovanjem Dmitrija Azarova na čelo Samarske oblasti i završio se 12. oktobra prelaskom Andreja Turčaka iz Pskovske oblasti u izvršni komitet Jedinstvene Rusije — nove rukovodioce dobilo je deset regiona.
Prvi talas promena počeo je još u februaru i trajao je do aprila: tada je bilo zamenjeno sedam gubernatora. Poslednjih osam meseci je bilo zamenjeno rukovodstvo svakog petog subjekta Federacije — 17 od 85.
Uzimajući u obzir to što je za poslednje dve godine 24 regiona dobilo novog rukovodioca, vidi se da je poslednjih meseci brzina promena značajno porasla. Štaviše, tako velike promene šefova regiona nisu viđene u istoriji postsovjetske Rusije. One se mogu uporediti samo sa promenama 1991-1992. i 1996. godinom, ali je tada bila potpuno drugačija situacija. U prvom slučaju se raspao SSSR i Boris Jeljcin je imenovao šefove administracija na smenu prvim sekretarima oblasnih komiteta. U drugom slučaju, održani su prvi izbori za gubernatore u nekoliko desetina subjekata federacije. Sa čime su toliko povezane smene regionalne elite nakon dve decenije?
Sa takvom politikom promena čitave rukovodeće nomenklature, koju je poslednjih godina sprovodio Putin, vidimo kako proces formiranja novog sastava više vlasti prelazi u svoj odlučujući stadijum. Pitanje sastava elite, kadrovsko pitanje je uvek bilo ključno za Putina — jednostavno u njegovom rešavanju je prošao nekoliko faza.
Prva dva predsednička roka Putin je raščišćavao kadrovsko smeće. Pritom, prvi rok je praktično potrošen na to da se dobije mogućnost vršenja predsedničke funkcije — za to je bilo potrebno izgraditi vertikalu vlasti, raščistiti mesto za Putina među elitom koja je formirana`90-ih godina. Jer su oligarsi, osećajući se kao gospodari države, i njihovi ljudi u vlasti od početka mislili da je mladi i neiskusni predsednik njihova marioneta, a onda su odlučili da ga pritisnu, tj. ograniče mu vlast. Čitav prvi rok Putin je postavljao svoje ljude i tražio u neprijateljskoj eliti one za koje je interes države bio iznad ličnih.
U drugom roku se desio problem, 2008. godine, Putin je morao da odredi koga će da preporuči za predsednika. Tada se preselio u premijersku fotelju i radio sa kadrovima koji nisu mnogo zavisili od njega. Štaviše, jedan deo elite je odlučio da ga svrgne, što se prelilo u velike proteste na Balotnom trgu 2012. godine.
Tek sa povratkom u Kremlj 2012. godine Putin je počeo sa totalnom promenom elite — to se pokazalo kroz njenu nacionalizaciju i pooštrenu borbu protiv korupcije. Promenjeno je rukovodstvo predsedničke administracije, izabrana je nova Duma, a sada se obnavlja gubernatorski korpus. Na rukovodeća mesta u regionima dolaze ljudi koji imaju iskustva u radu kako u Moskvi, tako i u regionima i može se sa sigurnošću pretpostaviti da za neke od njih rad u gubernatorskoj fotelju neće biti vrhunac karijere.
Nakon gorenavedenih promena na red je došla Vlada — već na proleće će se moći videti rezultati nove kadrovske politike ruskog predsednika.
