Upravo je ovo objašnjenje za pritiske kojima je SPC izložena na bivšem jugoslovenskom prostoru, od Makedonije do Crne Gore, kaže u emisiji „Sputnjik intervju“ istoričar Aleksandar Raković, koji ističe da taj proces traje u kontinuitetu od 1990. do danas.
Pritom, uveren je, iza svega stoji politika. Kako drukčije objasniti da do danas ostaje otvoreno pitanje kanonski nepriznate Makedonske pravoslavne crkve, iako je, podseća on, rešenje bilo nadohvat ruke Niškim sporazumom iz 2002. koji su predstavnici makedonske crkve prvo potpisali, a posle od njega odustali.
Spor dodatno komplikuje „bugarski faktor“. Naime, iguman Parternije iz manastira Bigorski, koji je u sastavu Makedonske crkve, rekao je nedavno da je zapravo Bugarska pravoslavna crkva „majka-crkva Makedoncima“.
„To su gluposti i besmislice. Majka-crkva Makedonske pravoslavne crkve, koja je sada u raskolu, i pravoslavne Ohridske arhiepiskopije, koja je kanonska, jeste Srpska pravoslavna crkva“, odgovara Raković, dodajući da je upravo Patrijaršija u Beogradu adresa sa kojom Makedonci treba da razgovaraju o svim spornim pitanjima.
Kako ističe, činjenica da je Makedonska pravoslavna crkva nekanonska je „posebno bolno pitanje“ za Makedonce, koje treba što pre prevazići.
„To nije lako, s obzirom na lične sujete ljudi koji su uključeni u rešavanje tih spornih pitanja, ali je sada problem otežan istupima igumana Bigorskog manastira. Reći ću svoje lično mišljenje: moj stav je da makedonska crkva pod bilo kojim imenom treba da bude autokefalna. To je moj lični stav, kao istoričara i kao pravoslavnog vernika. A do tog statusa može da dođe samo ukoliko se ona vrati u kanonsko jedinstvo sa Patrijaršijom u Beogradu, ukoliko se dve makedonske jerarhije pomire, i krenu ka sticanju autokefalnosti koja bi trebalo da im sleduje posle uspostavljanja kanonskog stanja u Republici Makedoniji“, objašnjava naš sagovornik.
On priznaje da mu je teže da brani takvu poziciju nakon što se Sveti arhijerejski sinod Makedonske pravoslavne crkve u raskolu nije ogradio od istupa igumana Partenija.
„Da li Makedonska pravoslavna crkva sebe vidi kao drugu bugarsku crkvu i da li Makedonska pravoslavna crkva te hramove, koji su srpski srednjovekovni hramovi, zapravo ima nameru da bugarizuje? Naša crkva nije ostavila te crkve i manastire na upravu Bugarima, nego Makedoncima. Ja više ne mogu tako lako da branim svoj stav da Makedonska jerarhija, pod kojim god imenom, treba da bude autokefalna, jer vidimo da su Bugari stavili ruku preko sebi bliskih ljudi u MPC u raskolu, na identitet makedonske crkve“, upozorava Raković.
Podseća da je sporni intervju igumana Partenija obilovao i rečima o „srpskom režimu, srpskim zločinima“… „Pritom kaže da nema ništa protiv Srba, ali pričati takve stvari, a ne osvrnuti se, na primer, na bugarske zločine, kojih je bilo jako puno u Makedoniji i tokom Prvog svetskog rata, i tokom Drugog svetskog rata“, dodaje on.
Raković ipak smatra da to nije odraz raspoloženja makedonskog naroda, mada je i ranije u istoriji bilo pokušaja nametanja bugarskog identiteta.
„Međutim, kada je reč o političkoj eliti, nakon što je Nikola Gruevski uspeo da debugarizuje VMRO kao stranku, posle smene vlasti u Makedoniji vidimo da su te strukture ponovo počele da dižu glavu kroz SDSM ili kroz delovanje Makedonske pravoslavne crkve, a verovatno i kroz delovanje nevladinih organizacija“, konstatuje istoričar i dodaje da, uprkos tome, istraživanja, i to makedonska, pokazuju da su Makedonci najviše okrenuti Srbima, kao najbližem narodu.
„Sa Beogradom ih spaja jugoslovenska veza. To je činjenica koju ni Bugari ne mogu lako da preskoče — da su Makedonci kulturološki oblikovani kao Jugosloveni, da se tamo sluša jugoslovenska muzika, da se navija za timove koji su uglavnom iz Beograda, da se navija za Novaka Đokovića. To su sve činjenice, i pred Bugarima je dugotrajan proces promene identiteta Makedonije, koji je zaludan posao, ali nikad se ne zna. Pitanje je koliko će pritisci na sve te ljude koji su u eliti biti duboki — a oni su očigledno duboki“, upozorava Raković.
Prema njegovom mišljenju, dve crkve udaljava i stav prema mogućem članstvu Kosova u Unesku, budući da je makedonski ambasador pri toj organizaciji, inače Albanac, 2015. dao glas za Prištinu.
„Predsednik Đorge Ivanov ga je povukao sa tog mesta. Pritom, to što je republika Makedonija glasala tada za separatiste na Kosovu i Metohiji pri Unesku jeste sigurno i na mig, odnosno, uz prećutnu saglasnost i arhiepiskopa Stefana i Makedonske pravoslavne crkve u raskolu“, veruje gost Sputnjika.
SPC, podseća on, ima problema i u Crnoj Gori, gde je nedavno policija morala da razdvaja vernike od pristalica tzv. Crnogorske pravoslavne crkve, koja, ističe Raković, i nije crkva nego „sekta, cirkus“.
„U pravoslavnoj crkvi se dešavaju raskoli, nesuglasice, pa se oni razrešavaju — to će se u Makedoniji rešiti, ali što se tiče Miraša Dedeića i njegove grupe ljudi, to je jedna seoska trupa sa mečkama koje loše igraju. Vlast podržava te mečke, međutim, narod ih ne podržava, i to je najveći problem. Milo Đukanović ima nameru da se obračuna sa Srpskom pravoslavnom crkvom. To se vidi i u programu DPS, u petogodišnjem planu. Čak i da pokušaju da oduzmu imovinu — recimo da usvoje zakon da oduzmu imovinu, da je pripišu državi, pa onda da daju na upravu kome hoće — kako će oni da sprovedu taj zakon? Fizičkom silom ne mogu da čuvaju crkvu“, decidan je Raković.
„Crkveno pitanje u Crnoj Gori moglo bi čak da dovede do ozbiljne konfrontacije između Srba (pod kojima smatram i one koji se izjašnjavaju kao Srbi i Crnogorce koji govore srpskim jezikom) i Srpske pravoslavne crkve, s jedne strane, i crnogorskih separatista, na drugoj strani“, upozorava Raković.
Zato bi, smatra, prava Srba u Crnoj Gori morala da se štite „i iz Beograda, pa čak i iz Banjaluke, ukoliko je potrebno“.
„U Crnoj Gori ništa nije razrešeno, ali treba da budemo na oprezu, ništa ne treba prepuštati slučaju, već stalno u svakom momentu treba i spavati otvorenih očiju kada je reč o takvom režimu kakav je onaj u Podgorici“, zaključuje Raković.
