„Plašim se da bi jedna vrlo rigorozna matematika pokazala da se ne radi ni o kakvom realnom povećanju penzija i plata u javnom sektoru, već da se radi o jednoj korekciji, ili delimičnoj korekciji za rast cena na malo, odnosno za inflaciju“.
To nam kaže prof. dr Božo Drašković sa Beogradske bankarske akademije, komentarišući za „Energiju Sputnjika“ najavu premijerke Ane Brnabić da je moguće povećanje penzija i plata u javnom sektoru za veći procenat od procene Fiskalnog saveta, koji je prošle nedelje ocenio da postoji prostor za povećanje ovih primanja u 2018. godini i to do 5 odsto — u proseku — maksimalno.
„Pitanje je da li je to realno povećanje ili se radi o nominalnom povećanju. Očito da to prećutkuju da kažu i Fiskalni savet i predstavnici Vlade. Ako se pogleda realna stopa inflacije u periodu od tri godine, kako traje fiskalna konsolidacija, koja je dovela, zapravo, u jednom potezu do smanjenja penzija i zarada u javnom sektoru za 10 odsto, a negde i više, a inflacija je kumulativno u ovom periodu bila veća, između šest i sedam procenata, onda bi valjalo da nam eksperti iz Fiskalnog saveta objasne o čemu se tu radi. Koliko je, zapravo, realno povećanje“, kaže profesor Drašković u razgovoru sa Jelicom Putniković.
Sagovornik „Energije Sputnjika“ komentariše da nije siguran da smo mi uspeli da napravimo neke značajnije pomake u smislu jačanja ekonomije zemlje, koji bi obezbedili povećanje realnih prihoda, a iz kojih bi realno mogla da se servisira javna potrošnja, odnosno ono što je „u okviru budžetskih izdataka“.
Govoreći o proceni Fiskalnog saveta da će se 2018. godine ostvariti višak od 800 miliona evra u budžetu i tome da li će ta suma biti dovoljna da se ovih simboličnih pet odsto podeli svima, Drašković kaže da povećanje zarada podrazumeva mogućnost da imate stabilne budžetske prihode, da nema povećanja poreza, kako bi se punio budžet, a da se obezbedi stabilnost, na dugi rok i povećanje, odnosno korekcija zarada i penzija.
„Nemamo suštinski ekonomski rast. Bilo bi razumno da, ukoliko nemate realne budžetske prihode, pogledate šta da radite i da smanjite ili obustavite budžetske izdatke za finansiranje određenog javnog sektora i za penzije. A to proglašavati velikim uspehom, to je zapravo pritezanje socijalne izdržljivosti stanovništva i zaposlenih u javnom sektoru. Nama su zarade vrlo niske. Pogledajte kolike su prosečne zarade zaposlenih u zdravstvu, u obrazovanju. Kolike zarade imaju ljudi koji rade u policiji i u vojsci? To su izuzetno niske zarade, i kad na nisku zaradu dodate 5 ili 10 odsto, to je zapravo samo korekcija nekog gubitka koji je on u startu imao, i nije nadoknađivanje tog gubitka. Oni kojima je snižena penzija, čak i oni kojima će za isti procenat biti povećana, neće dobiti istu penziju koju su imali“, kaže Drašković.
Ovaj ekonomista ukazuje i na, kako kaže, jednu „jako lošu naviku“.
„Ispada da vlade daju novac. Namerno kažem vlade, jer ta navika postoji poslednjih petnaestak godina. Budžetski prihodi nastaju od čitave ekonomske aktivnosti stanovništva i privrede — na taj način dobijate budžetske prihode“.
Drašković kaže da nema ništa protiv da se povećaju penzije i zarade u javnom sektoru, jer su niske.
„Unutar te strukture su i penzioneri sa 14-15 hiljada dinara, to je strašno. I, kada date nekome naknadu, jednokratnu, od četiri-pet hiljada, to je veliko poboljšanje na kratak rok u toj korekciji siromaštva, ali, kad je reč o penzijama, u ovoj državi smo dirnuli u stečena prava. Ne samo ova vlada, i prethodne vlade su to radile. Neko je izdvajao 30, 40, 50 godina za penzije, i kada je otišao u penziju neko mu kaže: ’Izvini, to što si ulagao je lepo, ali toga nema. Ja to sečem, jer ti uzimam toliko i toliko‘. Na dugi rok tako je poslat signal sadašnjim zaposlenima da će neko u budućnosti da se igra njihovim penzijama, a onda će oni izbegavati da uplaćuju za svoj penzioni staž ili neće pregovarati s poslodavcima o zaradi i o iznosu za penzije. To je poenta cele stvari“, kaže Drašković, ističući da bi država morala da uradi nešto, da napravi određenu strategiju, da smanji poslovanje u sivoj zoni, gde poslodavci deo zarade isplaćuju „na ruke“ — bez plaćanja poreza i doprinosa.
Drašković, takođe, ističe da treba napraviti ozbiljnu analizu platnog i penzionog sistema, a da je najvažnije da se pozabavimo pitanjem razvoja.
