To su samo neka od pitanja na koja je Sputnjik potražio odgovore.
Put vojnog aerodroma „Lipeck 2“, na oko petsto kilometara jugoistočno od Moskve, krenuli smo sa predstavnicima Ministarstva odbrane Rusije, sa namerom da vidimo kako protiču zajedničke vežbe srpskih i ruskih pilota — „BARS 2017“.
U Lipecku su nas dočekali ruski i srpski piloti, ali i jak vetar i kiša koja je rominjala gotovo celog dana. To je za pilote značilo slabiju vidljivost i teže meteorološke uslove.
Na pisti su poređani ruski lovci. Izgledaju snažno, moćno…
„Ovo je pravi Top Gan!““, dobacuje mi uz osmeh jedan od naših pilota dok ide ka svom „dvosedu“.
„Top Gan je Holivud, a ovo je tako realno“, pomislila sam dok su se vršile poslednje pripreme za predstojeći let.
Začula se huka motora. „Migovi“ su hvatali zalet, a zatim su se munjevitom brzinom odvojili od zemlje i za samo par sekundi nestali iz vidokruga. Pred njima je stajao zadatak — bombardovanje ciljeva na zemlji.
Nestrpljivo sam čekala njihov povratak, jer je on značio i moj ulazak u kokpit MiG-a 29.
„Kakav je osećaj? Je l‘ vam ’radi‘ adrenalin?“, znatiželjno pitam pilote po povratku.
„Ma, ne… Navikli smo“, odgovaraju uz osmeh.
„Pa, pomalo“, poneki priznaju.
Od opreme na sebi imaju pilotsku kacigu, letačke kombinezone, jakne i rukavice. Kako su objasnili, velika gravitaciona sila pri manevrisanju može dovesti do nesvestica ili čak gubitka svesti. Zbog tih opterećenja nose se posebne anti-G pantalone, koje se pri velikom opterećenju automatski naduvaju i ograničavaju nepravilnu preraspodelu krvi u organizmu.
Dobijam instrukcije kako se ulazi u kabinu MiG-a, a pilot mi pokazuje kojekakve navigatore, visinomere, brzinomere… Objašnjava mi funkciju svakog od njih, ali teško da bi neko iz prve to zapamtio.
Osećaj je neverovatan, nestvaran — u meni sve treperi… Pitam se, kako li je tek njima?!
Let na MiG-u 29 za većinu ljudi, pa i za mene ostaje samo puki san, mada u Rusiji postoje kompanije koje ljudima nude takvu avanturu. Da bi se to i ostvarilo potrebno je dobiti određene dozvole, proći obuku, pripreme i lekarske preglede, ali i izdvojiti pozamašnu svotu novca.
Cene se kreću od 600.000 rubalja (8.800 evra) za dvadesetpetominutni akrobatski let na nižim visinama, pa sve do 850.000 rubalja (12.572 evra) za supersonični let u stratosferu. Kompanija koja ima tu ponudu tvrdi da je to najuzbudljiviji i najimpresivniji letački program na lovcu MiG 29. Kažu da se tokom leta u stratosferu može uživati u neverovatnom pogledu na zemlju sa ivice svemira i videti zakrivljenost zemljine površine ispod aviona i crnilo kosmosa iznad.
„Kakav je osećaj leteti MiG-om 29?“, uporna sam u želji da dobijem neki konkretniji odgovor.
„Reći ću vam ono što sam pre neki dan rekao jednom svom dobrom prijatelju. To što doživi jedan pilot u svojoj karijeri za mnoge ljude je nestvarno, neopisivo. U početku karijere je to uzbudljivo i pilotima, jer je to susret sa novom sredinom, a nova sredina kao što je vazduh predstavlja samo po sebi jednu vrstu izazova. Kada se odvojite od zemlje i shvatite da ste negde u ptičjoj perspektivi — to je već samo po sebi neki doživljaj. Ali tako je samo u prvih četiri-pet godina pilotske karijere, dok se još oduševljavate visinom, brzinom, pogledom — popnete se na 15, 20 hiljada metara, pa vidite čitavu Srbiju! Kada smo leteli u onoj bivšoj Jugi, pa dok letite iznad Jadrana vidite italijansku čizmu sa 20.000 metara. Za iskusne pilote su ta vremena davno prošla, jer iskusan pilot ne obraća pažnju na to, već na ispunjavanje zadataka. Sada smo, recimo, na vojnim vežbama u Rusiji i ovo je za nas novi rejon, ali pilotima je prvenstveno važno da ispunimo zadatak zbog koga smo došli — da se uvežbamo, da nađemo zonu, da uništimo metu, da nađemo poziciju za iskrcavanje protivterorističkih timova, da ih iskrcamo-ukrcamo i na tome se baziramo, i ne obraćamo pažnju na te prirodne lepote, koje su svakako neka usputna stvar letačkog poziva“, kaže za Sputnjik komandant 204. Vazduhoplovne brigade Vojske Srbije pukovnik Željko Bilić.
MiG 29 može da leti brzinom od dva maha, navodi pukovnik, što je „negde između 2.300 i 2.500 kilometara na sat“. Ipak, piloti tokom vežbi najčešće lete brzinom između 800 i 900 kilometara na sat.
„To su krstareće brzine, koji ti vazduhoplovi rade u uvežbavanju, u 80 odsto svih zadataka. Osnovna namena tih vazduhoplova u većini zemalja je kontrola i zaštita vazdušnog prostora. Koriste se oni i u lovačko-bombarderskoj nameni i u izviđačkoj verziji i slično, ali glavna su lovačko-presretačka dejstva“, navodi pukovnik Bilić.
Podsećajući da je ove nedelje na aerodrom „Batajnica“ stiglo svih šest migova iz paketa koji je Srbija dogovorila sa Rusijom, pitali smo pukovnika i da li su srpski piloti nestrpljivi da sednu u pristigle „migove“.
„A ko ne bi jedva čekao?! Bilo je mnogo priče — te doći će, te neće doći, te kad će doći… Uopšte ne bih to komentarisao. Avioni su stigli i ko će se tome prvi obradovati ako ne piloti?! Ko se prvi obraduje novom autu? Onaj ko ga čeka godinama. Tako i piloti. Čekaju nešto novo, pojavilo se na našim prostorima i jedva čekamo da samo sednemo u njih i da letimo!“, poručio je pukovnik.
