Martin je pohađala školu nedaleko od favele Site Solej, jedne od najsiromašnijih i najopasnijih favela na čitavoj zapadnoj polulopti. Martin govori da je danima gladovala i da joj je u jednom trenutku prevodilac koji je radio u okviru misije UN za stabilizaciju situacije na Haitiju, koji se predstavio kao Franko, prišao i preveo to što joj je govorio brazilski vojnik. Brazilac je hvalio njen trud i to što uprkos lošim životnim uslovima ide u školu, ističući da je to „jedini način da promeni svoj život“.
„Imao je tako svetlu, gotovo belu kožu, tamnu kosu i svetle oči. On me je pohvalio, govorio je i da sam lepa“, priseća se Martin. Brazilski vojnik je počeo da je sačekuje svakog dana kada bi se ona vraćala sa nastave. Posle nekog vremena, pozvao ju je u bazu i rekao da će joj dati kutiju keksa. A kako siromašna Martin ništa nije jela čitavog dana, ostavila je školsku torbu i krenula u bazu po hranu.
Prema rečima devojke, Brazilac joj je rekao da sačeka u sobi pored ulaza u bazu. Vojnik se vratio bez keksa, zaključao je vrata i silovao ju je. Od stida i straha Martin ništa nikome nije rekla, dok nakon mesec i po nije shvatila da je trudna. Drugarica joj je predložila da uradi abortus i one su u tajnosti uspele da skupe, za njihove prilike, čitavo bogatstvo, u iznosu od petnaest dolara. Ovu sumu su skupile od novca koje su dobijale za hranu, ali im je nedostajalo duplo toliko kako bi kupile tablete za izazivanje hemijskog abortusa. Ove tablete se ilegalno prodaju na ulicama Port o Prensa.
„Moja mama je videla da se loše osećam i shvatila je da sam trudna. Rekla mi je da nađem oca deteta, ali nisam imala snage da joj kažem da sam silovana. Mama mi je uvek govorila da ne idem u školu i da ne učim, jer je to opasno. Da sam joj ispričala kako je do svega došlo, dodatno bi me krivila i povezala sve sa školom“, gorko se priseća Martin.
Devojka je pokušala da nađe makar prevodioca Franka, ali nikada ga više nije videla.
„Iznova sam legala u krevet u suzama i noću se molila Bogu da ubije ili mene ili bebu, jer nisam imala mogućnosti da podižem dete“, priznaje devojka sa suzama u očima.
Ešford Žestime se rodio 8. aprila 2008. godine. Majka je stalno ponižavala i grdila sirotu Martin i ona je morala da pošalje Ešforda svom bratu. Mali Ešford i danas misli da mu je ujak zapravo rođeni otac.
Martim sada živi u sobici površine tri kvadratna metra sa svojom tetkom Žaklin Luidor, drugaricom i detetom. Svi oni zajedno spavaju na krevetu na sprat. Nemaju kupatilo ni prozore, ispred njihove „kuće“ prostiru se brda đubreta po kom riju svinje.
„Da mogu da nađem tog čoveka, molila bih ga da pomogne mom sinu da završi školu. Ne bih mu oprostila, ali želim da Ešford ima bolji život od mene“, govori Martin i dodaje da bi sigurno prepoznala silovatelja kada bi videla njegovu fotografiju.
Sputnjik je pokušao da nađe relevantne informacije u arhivama, kako bi eventualno našao dokaz da je brazilski vojnik bio na Haitiju u junu 2007. godine. Ispostavilo se da se u to vreme sastav vojnika u bazi menjao svakih nedelju dana, a u zapisima nema nikakvih potvrda o vojnicima koji su boravili u misiji, niti u koje vreme. Jedino što u arhivama stoji jeste da se tada na Haitiju nalazila jedinica iz sastava 6. brigade mehanizovane pešadije iz Santa Marije, države Rio Grande do Sul. Podaci o prevodiocu Franku takođe nisu proonađeni.
U Ministarstvu odbrane Brazila su nam rekli da „u skladu sa zapisnikom Komisije za kontrolu ponašanja i discipline UN, nije zabeležena nijedna žalba na ponašanje brazilskih vojnika“. Takođe se ističe da se Ministarstvo ponosi time što za tri godine brazilski vojnici nisu zatečeni ni u kakvim događajima tog tipa. Navodi se da bi, čak i da je bilo slučajeva u kojima su se vojnici makar sumnjičili za silovanje, oni bili predati nadležnim organima i procesirani.
Predstavnici UN nisu odgovorili na pitanje Sputnjika da li su sprovođene istrage u vezi sa drugim prijavljenim slučajevima silovanja koje su počini brazilski vojnici.
Za 10 godina samo jedna Haićanka je dobila kompenzaciju za silovanje
UN su uvek insistirale na tome da sprovode politiku nulte tolerancije prema svojim mirovnjacima koji počine silovanje. U stvarnosti, sve se više osoba javlja i govori da su bile žrtve ovakvih zločina.
Deviza koja je objavljena na sajtu Komisije UN glasi: „Profesionalizam, efikasnost, celovitost i dostojanstvo“. Dalje, na sajtu je ukazana statistika slučajeva nasilja i seksualne eksploatacije koje su počinile grupe mirovnjaka UN, ali podaci koji su navedeni datiraju tek od 2015. godine. Elektronska baza podataka se vodi od 2007. godine. Navodno, prethodne informacije sa sajta se čuvaju u papirnim arhivama.
Sumirajući podatke koji su dostupni putem interneta, pripadnici mirotvorne misije UN na Haitiju su bili umešani u 114 slučajeva silovanja, počinjenih tokom 10 godina. Prema podacima Ministarstva pravde i demokratije Haitija, počinjeno je čak više od 500 silovanja, a većina nigde nije zabeležena i dokumentovana, jer žrtve ćute zbog straha ili stida. Od 500 slučajeva samo su 34 potvrđena, a od tog broja je samo 11 nasilnika završilo u zatvoru i samo je jedna žrtva dobila kompenzaciju.
Žakendiju Kanže je silovao nigerijski pripadnik Policije UN. Ona je svoju žalbu tim povodom uputila Odeljenju operacija za održavanje mira UN. Za razliku od drugih žrtava, Žakendija zna tačno ime i čak lični identifikacioni broj policajca koji ju je silovao. Ona je iz Odeljenja operacija za održavanje mira izašla sa fotografijom nasilnika i čvrstim obećanjem da će istraga biti dovedena do kraja. Dosad joj se, međutim, niko više nakon toga nije obratio.
Sputnjik je pozvao službu za odnose sa javnošću Odeljenja u Njujorku, i ovo je odgovor koji smo dobili: „Generalštab Nigerije je obavešten o svim slučajevima silovanja koji su se dogodili u septembru 2014. godine i slučaj nije rešen. Radi se na utvrđivanju očinstva deteta i utvrđivanju činjenice da li je došlo do seksualne eksploatacije. Nastavlja se istraga zajedno sa Generalštabom“.
„Ne želim više da slušam o tom čoveku, nisam tražila od Boga da mi podari ćerku, ali on mi ju je poslao, i ja ću se brinuti o njoj. Nije mi potrebna pomoć silovatelja“, govori Žakendija, koja se sprema da se preseli u Sao Paolo sa svojim bratom.
Trebalo bi istaći da je pak u vezi sa slučajevima silovanja dece, koja su počinili mirotvorci UN u Centralnoafričkoj Republici, Savet bezbednosti zauzeo veoma oštar stav.
Silovanja predstavljaju opasnost za zdravstveni sistem Haitija
Problem silovanja koja su počinili mirovnjaci UN trebalo bi posmatrati u kontekstu budućnosti Haitija. Organizacija „Lekari bez granica“ u julu je objavila izveštaj „Seksualno i rodno motivisano nasilje nad omladinom na Haitiju“, u kojem se kritikuje labava struktura državne pomoći žrtvama.
Prema mišljenju „Lekara bez granica“, u državi je primetan očigledan manjak iskusnih profesionalaca, kao i slabost državne politike pomoći žrtvama i nedostatak specijalizovanih medicinskih institucija. Seksualnom obrazovanju u okviru školskog sistema i društvu uopšte na Haitiju se poklanja premalo pažnje. Zbog manjka informacija, brojne osobe bivaju zloupotrebljene, prebijene, dolazi do neželjene trudnoće, širenja seksualno prenosivih bolesti. Osim toga, omladina ne samo da postaje žrtva, već često zbog manjka kulture i obaveštenosti biva i u ulozi zločinca.
Kako bi se popunio vakuum u delovanju državnih službi, „Lekari bez granica“ su odlučili da u maju 2015. godine otvore instituciju koja će 24 sata dnevno pružati medicinsku i psihološku pomoć žrtvama silovanja. Do maja 2017. godine klinika „Daj mi ruku“ je već uslužila 1.300 osoba, žrtava silovanja, od ovog broja je 53 odsto žrtava bilo maloletno. Iz etičkih razloga, klinika ne želi da govori o detaljima pojedinačnih slučajeva u vezi sa mirotvorcima UN.
Sputnjik je u razgovoru sa Prosperom Ndumurarom, direktorom projekta, saznao da se zbog manjka informacija i kulture često na Haitiju sva krivica prebacuje na žrtvu, a i bezbednost medicinara koji žele da pomognu biva ugrožena. Ndumuraro je istakao da je neophodna podrška vlade i različitih struktura vlasti da bi na Haitiju došlo do svesti o odgovornosti nasilnika.
