Ranije smo govorili o usponima i padovima u odnosima Srbije i Hrvatske, a sad — posle najnovijih trzavica na relaciji između dveju država i pominjanja odlaganja posete predsednika Srbije Aleksandra Vučića Zagrebu — prema mišljenju sociologa Zorana Panovića, možemo govoriti o hroničnoj nestabilnosti na relaciji Beograd—Zagreb.
Ko je Indija, a ko Pakistan
Stara fraza koju su često koristili političari na ovim prostorima i u Evropi, podseća Panović za Sputnjik, jeste da bi Hrvatska i Srbija trebalo da se ponašaju kao Nemačka i Francuska, koje su kroz evropske integracije prevazišle vrlo traumatičnu prošlost i uspele da budu osovina i kičma EU, da bi tako i Srbija i Hrvatska mogle da prevaziđu svoju traumatičnu prošlost i da postanu neka vrsta kičme ovog dela Evrope, odnosno Balkana.
Međutim, ističe Panović, sad je svima jasno da je ta priča već deplasirana i da Hrvatska i Srbija sad najviše liče na Indiju i Pakistan ovih prostora, samo je pitanje da vidimo ko će biti Indija, a ko će biti Pakistan. To, dodaje taj sociolog, prilično deprimira, i može se razviti i jedna vrsta pomalo i operetske trke u naoružanju između Srbije i Hrvatske, što će dodatno opteretiti ove prostore.
Odmah posle dolaska već od ranije dogovorenih aviona iz Rusije u Srbiju, mediji navode da i Hrvatska počinje da otvara ponude za nabavku aviona i vojne opreme.
Ne naoružava se Hrvatska već NATO
Međutim, hrvatski komentator Denis Kuljiš kaže da je nabavka tih aviona u hrvatskoj dosta dugo najavljivana, da je izabrano nekoliko ponuđača i da se radi o hrvatskim i izraelskim polovnim avionima. Ipak, to ne bih stavljao u kontekst regionalnog nadjačavanja, konstatuje Kuljiš za Sputnjik, jer je to, kako kaže, malo smešno, pošto je komanda hrvatskog vazduhoplovstava u Napulju, odnosno to je NATO formacija.
„Naravno da je ona suvereno hrvatska, ali se ona operativno upotrebljava isključivo u sklopu operacija NATO-a. Da dignete nekoliko lovaca, morate da pitate Napulj. Znači, ne vidim da to ima ikakve veze. Možda je to malo za novine i za narod, nekako onako, kako bih rekao, napumpavanje koje se meni uopšte ne sviđa“, dodaje Kuljiš.
Čini mi se, ukazuje Kuljiš, da će do odlaganja posete predsednika Vučića Zagrebu doći zbog pojačane retorike, ali se istovremeno nada da će Vučić preseći, pa da će doći.
„Mislim da je on dovoljno hrabar da preseče te stvari, mada je, naravno, došlo do tog jednog retoričkog rata. I to je Aleksandar Vulin ispravno rekao da se nećemo mi oko toga nikad dogovoriti, oko tih istina. Dok su te takve vlade na Balkanu, nema šanse da se dogovore oko neke zajedničke verzije događaja“, napominje hrvatski komentator.
Problemi koji su kreirani zbog nekih unutrašnjih kratkoročnih političkih potreba, prema Kuljiševom mišljenju, dugoročno ne daju šansu da u bilo kojem smeru situacija eskalira jer niko za to nije zainteresovan niti iko ima snage, vremena i novca da se sa tim zafrkava.
Hoće li opet biti rata
„Kao što znate, mnogi mladi Srbi su otišli na Zapad, mnogi mladi Hrvati su otišli na Zapad da rade, što se kaže, glasali su svojim nogama, i niko njih neće uvući ni u kakve ratove. Oni ne žele ratove, oni žele da žive u Evropi, da zarađuju dobre pare i bave se softverom i gledaju filmove i šta sve već mladi rade. Ne možete stvoriti raspoloženje za rat u otvorenom društvu. Morate imati zatvoreno društvo da bi neka ratna priča dobila realne reperkusije“, smatra Kuljiš.
S druge strane, Zoran Panović kaže da „Berlin plus“ — koji je lansirala nemačka kancelarka Angela Merkel — ima dobre ambicije da na neki način uspostavi novu stabilnost na prostorima bivše Jugoslavije, ali koja neće biti vezana za neke političke asocijacije na bivšu zajedničku državu koja na mnogim delovima tog prostora izaziva alergijske reakcije. Možda bi se taj plan pokazao kao dobar da na neki način doprinese saniranju i prekidu na primer carinskih ratova.
Međutim, ukazuje Panović, pitanje je da li je on sposoban da za stvari, kao što su, na primer, najave trka u naoružanju, ima pacifikujuće dejstvo.
„Hrvatska je ipak članica NATO-a, a za Srbiju, ma koliko bila u evropskim integracijama i ma koliko srpska vojska imala vežbe sa snagama zapadne alijanse, uvek postoji ta jedna priča o Srbima kao malim Rusima na Balkanu. To prevazilazi možda i samu EU, i tu postoji jedna vrsta velike opasnosti“, podvlači Panović.
Opet Jugoslavija kao rešenje
Jednostavno se pokazuje da u Srbiji i Hrvatskoj postoje novi narativi na kojima se temelje novi identiteti i koji, kako kaže Panović, ne mogu ni na koji način da se usklade.
„Znači, ko je za nas heroj, za njih je zločinac, i obrnuto. Imamo elementarne sukobe oko karaktera prošlog rata. Tako da je ta dva narativa nemoguće u ovom trenutku povezati u smislu pacifikacije. S druge strane, stalno se ulje doliva na vatru i mislim da bi opet jedna vrsta međunarodne dobre volje da se ovaj prostor pacifikuje bila najbolja, jer Srbi i Hrvati to očigledno sami na mogu da urade“, predlaže Panović.
Platforma koja bi mogla da bude obećavajuća za ovaj prostor, dodaje on, jeste neka vrsta prosvećenog jugoslovenstva ili neka vrsta „hladnog mira“, kako to jedan njegov kolega naziva. Da se, kako kaže, jednostavno redefinišu i resetuju odnosi koji će morati da te narative na neki način drže po strani, u smislu da oni ne mogu da budu glavni u uspostavljanju odnosa koji bi trebalo da rutiniziraju relacije između dveju država.
